FORUM VRANEŠA (PAVINO POLJE I TOMAŠEVO)
 
PrijemKalendarTražiLista članovaRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Мирко Раковић-песме и приче

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4
AutorPoruka
milovan



Reputation : 0
Datum upisa : 23.08.2011

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 5 Apr 2013 - 18:35

Mirko Raković
G O D I N A 1 9 5 0.

Tog divnog, sunčanog i toplog meseca, a prvog dana posle '' velike gospoine'' bijaše 29. avgust. Dujo se malo odmorio, posle onog jučerašnjeg veselja i slavlja do kasno u noć, pa rano ustao da nahrani i napoji goveda u štali, pomuze vezulju, procedi vareniku i ode da vadi
krompire, gore kod Mare u Jabučno.
U maloj sobici ostala Vidna, leškari na onoj slamarici, na kojoj se rano juče porodila, malo se oporavlja i zadovoljno pogleduje malog novorođenog pridošlicu, sva srećna što je donela na svet jednog malog lijepog i mirnog muškarčića, od kojeg se mali Blažo, juče veoma uplašio i pobegao ispod drvenog kreveta, kako bi se tamo sakrio i samo ponekad neprimetno izvirivao i pratio situaciju gledajući goste kako se vesele i pevaju.

Izvukao se u sami sumrak i onako uplašen skočio na krevet, uvukao se ispod vunene ponjave, koja je visila preko slamom napunjene prtene slamarice pa slatko zaspao i ne misleći o večeri.
Samo da prođe ova noć, pa ću sutra videti šta me očekuje – mislio je mali Blažo i tako ćuteći, umoran od žege i tako napornog dana, mirno i brzo zaspao.
Sada je budan, pa kao mišić izviruje ispod ponjave i radoznalo gleda dole na podu drvenu kolijevku, virka preko
mame, misleći i očekujući neke glasiće ili pojavu malog pridošlice kojega doduše i nije očekivao.
Pored njega i Vidna, samo se smeška, a isto kao i on misli na malog mališu, da li je gladan i zašto samo miruje i ćuti. Maleni je mirniji no Blažo, glasno povika Vidna, pritom misleći na Duja, koji radi na njivi kod Mare. Možda je i on gladan, pomisli ona i hitro skoči da sprema večeru. Iz portika hitro dograbi parče luča, vrati se ponovo u kuhinju i sa drvene police dohvati šibicu da pripali vatru u onoj staroj limenoj furuni, napunjenoj suvom korušinom, sitnim ljuskama i okrajcima suve hrastovine koju je doneo Dujo gore iz Retkovina, još maja meseca, kada
je krčio livadu gore iznad Zelenog vira.
Okupaću najpre maloga mališu, promrmlja Vidna tiho kroz zube. Otvori vrata male sobice i opet uđe u portik, zgrabi kofu i nali bistru vodu u malo veću činkanu šerpu, pocrnelu od gareži i dima u kojoj su prošle godine kuvali koprive i sitne krompiriće vezulji.
Prinoseći vodu zagrejanoj furuni dohvati usput mali peraći sapun i limenu banjicu u koju stavi vunenu pelenu, pa dohvati malog mališana da ga pripremi za kupanje.
Užarena furuna brzo zagreja vodu u kojoj je malo novorođenče kasnije veoma uživalo, praćakajući po njoj malim nogicama.
Skoči i Blažo, na noge lagane, navuče malene gumene opanke i brzo, preko portika, zbrisa napolje. Đe ćeš to Baktijare ? - doviknu Vidna i teturajući se onako tromo za njim stade ga tešiti. Donesi Banjo onu kanticu da uberemo koju maunu, tamo u njivi i taju skuvamo malo večere, jer će doći umoran i gladan od kume Mare – dodade Vidna, nekim mirnijim tonom, kao da hoće da ga malo ohrabri i okuraži, pokazujući kažiprstom na neku staru prljavu aluminijsku kanticu, sličnu malom kotliću u kojem su često njih dvoje muzli krave, držali vareniku ili kuvali kačamak, kada bi Dujo samleo malo kukuruza u onoj maloj drvenoj vodenici pored Ljuboviđe - dolje na Gevčini god Zorke i Lakića.
Moram nahraniti iovog našeg malenog pridošlicu. Bogomi je mlogo mirniji od tebe, kada si se rodio, no ću predložiti taju da mu damo ime MIRKO, pošto o tome do sada i nismo mnogo razmišljali jer sam ja mislila da će mi se roditi žensko – promrsi Vidna nekako sama sebi onako kao zajedljivo.
Kasno popodne, pred sami sumrak, tog vrelog ljetnjeg dana stiže i Dujo, gore od Mare,
pa sav znojav i umoran, znajući da Vidna nije mogla ništa učiniti oko kuće, hitro projuri pored plota, stiže do savardaka i naglo otvori vrata, kroz koja ubrzo izađe Vezulja, a za njom Jablonja koji se ričući, kao da se raduju izlasku iz štale, brzinom sjuriše dolje do Ljuboviđe da se napiju hladne i bistre vode.
Ispred kuće, sa veriga, Dujo brzo skide okačeni maleni kotlić i ode dolje do Ljuboviđe da pomuze Vezulju i dogna goveda. Terajući ih tako uzbrdo ispred sebe brzo se zagna do obližnjeg plasta, zgrabi dobar naramak sena, uđe u štalu i položi ga u jasle. Goveda mučeći uđoše za njim, navališe na seno, a on se posle nekoliko minuta ponovo pojavi na vrata savardaka, noseći kotlić varenike i brzo sa smeškom, kao da ništa dotle nije radio, zadovoljno uđe u kuću.
Evo Vidna, varenike za malog đetića – samo da je procedim i skuvam – povika Dujo, gledajući malog Blaža koji se veoma obradova tati i skoči u njegovo naručje.
Ovaj mangup i danas je bežao i krio se dole u izbu i gladan i žedan – promrsi Vidna.
Od ove varenike biće sutra i kiselog mleka za sve nas. Ima tamo u kolibi i malo brašna, pa ću napraviti i proju, samo da se malo okupam i odmorim – uzdahnu Dujo.
Nego Vidna, šta je radio taj tamo ?
Držeći u rukama malog mališana Vidna skoči sa malog tronošca, potapša Duja po ramenu, malo se nasmeši i blago reče:
Bio je mnogo dobar !
Bogomi Dujo ovo je pravi mirko. Ajde da mu nađenemo ime MIRKO.
Slažem se s tobom, ako je tako – odgovori Dujo i nežno poljubi Vidnu, pa sede na klupu pored kreveta da se malo odmori i večera boranije sa suvom slaninom, od koje je cela soba tako lepo mirisala, a gladnom Duju nekako unapred otvarala apetit, jer nije ni doručkovao, a Mara se nije ni setila da mu na njivu donese ni ručak, a kamoli doručak ili užinu.
Kako ti Dujo bi kod kuma Mare ? – upita Vidna, očigledno čitajući njegove misli i gledajući ga pravo u oći.
Pa Vidna, da ti pravo kažem da se kuma nije baš oduševila što sam malo zadocnio i što joj nisam došao na njivu pre zore u četiri sata, kako je mislila ! – reče Dujo nekako zbunjeno.
Kopao sam čitavi dan, povadio joj sav krompir, pokupio i odneo u trap, a ona ? – Ni čašu vode.
Išao sam po vodu čak u njenu krčevinu, brao i jeo zukava.
I pre sam ja radio kod nje.
Sjekao drva, kosio livadu, tresao i kupio šljive, pekao rakiju i mnogo štošta.
Ali neka. To mi je škola - odbrusi ljutito Dujo.
Bolje da si Dujo goveda čuvao ! – reče Vidna nekim sažaljevajućim tonom.
Narednih dana Dujo je ustajao nešto kasnije, kosio, plastio i trpao otavu, kupio šljive, kruške i jabuke, pripremao drva za zimu, pekao rakiju, pravio drveni most dolje na Ljuboviđi preko Zelenog vira čuvajući Vezulju i Zekonju, a Vidna radila kućne poslove, gledala i pazila Mirka i Blaža, kuvala obroke i prala odeću.
Dani su nekako brzo proticali. Mirko je pomalo rastao bio miran, a knjezio se, derao i plakao samo kada je bio gladan ili žedan.
Ljeto je tako brzo prohujalo, došla jesen, pa zima i tako prošla i ova 1950. godina.
Godina rođenja malog, umiljatog i mirnog Mirka Dujovog.
Nazad na vrh Ići dole
milovan



Reputation : 0
Datum upisa : 23.08.2011

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 5 Apr 2013 - 17:35

Mirko Raković

KAD ME TATA IZBACI

Na drvenoj klupi pored kreveta i furune sjedi Dujo i slatko uživa jedući onih nekoliko vrućih krompira što su se kuvali u malom bakarnom kotliću - dok je dole ispod kuće komišao kukuruz smrzavajući se na onoj silnoj vetrini.
Na malom tronožcu pored njega čučnula Vidna, uzela mašice i tarka hrastovi žar u usijanoj furuni –dodajući poneki čvorovak na vatru.
Ispod gustih crnih obrva i trepavica, sijaju joj dva zelena oka - koja sa nekom čudesnom toplinom pogleduju Duja.
Preko kolena, sve do članaka, pala joj široka, tkana kecelja, ispod koje se izmaljaju obrisi kožnih svinjskih opanaka, upletenih tankom oputom, a razvezane vrnčanice vuku se po prljavim daskama poda, kao kišne gliste u vreme kakve silne kišurine.
Niz prsa i grudi, sve do povraza kecelje, spustila duge smeđe pletenice, na čije krajeve vise crveni krajevi vunenog konca i njišu se od topline hrastovih žeravica, sa kojih s vremena na vreme sine poneka svetla varnica i odleti visoko gore iznad furune.
Bi li ti dosta? - viknu iznenada, a Dujo zatečen njenim pogledom, brzo se trže, dohvati još jedan vruć krompir, malo ga okrenu u ruci, stavi u usta i nekako nevoljno odmahnu glavom pa nežno odgovori.
Bijagu fini i topli – baš kao i tvoje vrele usnice kada mi ih ponekad poklanjaš kada dođem umoran kući iz Maine Gore, kad tutam i vučem ona drva u Vučjem potoku.
E moj Dujo ! – To ti je što ti je. Ja više nisam imala. Dobro je što se i toliko našlo ovde u portik, jer nisam mogla otići do trapa da donesem još koji, od ove male pogani Blaža, što se ceo dan nešto knjezio i plakao - ako se nije prehladio.
Zaspao je evo baš malo pre.
Neka ga neka - neka spava !
Samo malo tiše da ga ne probudimo, a ti skupi tu štiljegu i ostavi tu prešlicu pa ajde malo da se odmaramo i da me malo ugreješ – reče Dujo, dok su mu smeđe - kestenjaste oči sijale nekim čudesnim i toplim sjajem od kojeg Vidna oseti veoma čudesnu draž od koje joj i srce radosno zaigra, a oseti i neku blažesnu i vrelu toplinu po celom svom telu.
Kao oparena, brzo zatvori vrata na furuni i skoči sa tronošca, stavi na njega prešlicu sa vunom i gurajući
ga nogom pod krevet, rukom malo podiže veliku suknenu belu dekicu ispod koje se ukaza čisti šareni čaršaf, malo ga povuče ulevo, pa se brzo okrenu prema Duju i nežno ga zagrli.
Njene vrele usne sa blagim osmehom na licu, treptale su na blistavoj svetlosti petrolejke koja je visila pored tople furune.
Ustade i Dujo sa klupe, naže se nad lampu i svom snagom dunu kroz začađelu staklenu srču, iznad koje se kovitlao neprekidni oblačić gustog crnog dima od petroleja.
U malom sobičku nastade potpuni mrak, samo se s vremena na vreme čulo pucketanje poneke varnice od hrastovih drva i grančica koje su dogorevale u maloj, okrugloj furunici koju je napravio Dujo od nekog starog bureta koje je nanela nabujala, mutna i brza Ljuboviđa, negde od Tomaševa ili Pavinog Polja i zaglavila ga lomovima negde oko Zelenog vira – ispod Vučjeg potoka.

Zagrljeni tako, oboje brzo uskočiše u krevet, a šta su dalje radili nije mi poznato, ali znam da je devet meseci posle toga, na veliku gospoinu, nastalo veliko veselje, radost i slavlje povodom mojeg rođenja – 28. avgusta 1950. godine.
Čitavi taj dan, odjekivale su Retkovine i Maina Gora od raznih pucnjeva i pesme do kasno u noć, na sve
strane do Papa, Okladi, Toševina, Tustva i Duge Njive.

To su, rođenje drugog sina, Vidni i Duju, čestitali i slavili svi rođaci, kumovi, prijatelji i komšije, ovi uvek prijatni, razdragani, vedri i veseli Jabučanski gorštaci.


Naslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче Juče u 23:11
----
+
http://sphotos-b.ak.fbcdn.net/hphotos-ak-prn1/p480x480/558743_125411774318563_1692158967_n.jpg
-
UKRATKO O AUTORU

MIRKO RAKOVIĆ, rođen je 28.08.1950. godine, kao četvrto dete DUŠANA (Ivanova) RAKOVIĆA – od petoro djece koje je Dušan imao sa dve supruge: Stojom – sa kojom je imao kćer Blagu i Vidnom – koja je bila rodom od Bukilića, iz sela Požnja, iz srednje Morače, kod Kolašina, sa kojom je imao četvoro djece: Božidara (Boža) – koji je umro još kao malo dete, Blaža, Mirka i Milovana.

Rođen je na malenoj ziratnoj krčevini, u kući pored reke Ljuboviđe u selu Jabučnu, na putu koji vodi od Bijelog Polja preko Slijepač Mosta, Tomaševa, Pavina Polja, Kovrena i Vrulje – do Pljevalja.
U ono vreme, posle II. svetskog rata, bila je to, kao i mnoge druge, dosta siromašna, ali časna i poštena porodica, koja je služila za primer, kao jedna od najuglednijih i najpoštenijih porodica u ovom kraju.
Četiri razreda osnovne škole završio je u selu Jabučnu – kod učitelja Aleksandra (Leksa) Femića i bio jedan od najboljih njegovih učenika u tom četvorogodišnjem školovanju, a kojeg je učitelj uvek hvalio i isticao kao svog
najboljeg i najprimernijeg učenika.
Ostatak školovanja, do završetka osmog razreda, nastavio je u Tomaševu, gde je u više navrata bio pohvaljivan kao dobar i primeran učenik Tomaševske osmogodišnje škole.
Nakon završetka osmog razreda upisuje se u srednju trgovinsko – ugostiteljsku školu u Podgorici (ondašnjem Titogradu), gde sa najboljom ocenom stiče zvanje kvalifikovanog kuvara, poslastičara i konobara i dobija odlikovanje i priznanje od strane Titogradskih vlasti – posebno Predsednika opštine Titograd i njegovih saradnika, što mu stvara veliku ''odskočnu dasku'' za zaposlenje.
Još kao učenik na praksi, po raznim hotelima u Titogradu, a posebno po celom Crnogorskom primorju, od Ulcinja do Herceg Novog, biva zapažen kao izuzetno dobar stručnjak i vredan radnik, gde dobiva niz ponuda za posao i stalni radni odnos.
Kao takav, a kao momčić od svojih devetnajest godina dobiva ponudu od hotela ''Piva'' u Plužinama za stalno radno mesto šefa kuhinje – sa obezbeđenim stanom i znatno velikim ličnim dohotkom za to vreme, opredeljuje se za to radno mesto i odlazi u Plužine, gde se angažuje oko pokretanja rada nekoliko kuhinja u kafanama i restoranima u Plužinama, na Šćepan Polju, Brezni i Mratinju – gde otvara menzu i radnički restoran, jer u to vreme počinje izgradnja hidro-elektrane ''Mratinje''.
Nakon dve godine boravka i rada u Plužinama, dolazi neodložno vreme za odsluženje vojnog roka i odlazi na Somborski aerodrom, gde nakon mesec dana obuke, prelazi u dom JNA u Somboru za zamenika civilnog majstora – šefa kuhinje
i ostaje još sedamnajest meseci – do kraja vojnog roka.
Kao dobar i disciplinovan vojnik, izuzetno pozitivnih vrlina, kako u obuci tako i u veoma uspešnoj
organizaciji poslovanja u intendantskim poslovima, biva veoma zapažen i dobiva sve pohvale i priznanja, kao i orden od presednika Tita za vojničke vrline, te 1969 godine u Somborskom garnizonu – pod
komandom pukovnika Veljka Maškovića.
Po završetku vojne obaveze, vraća se u rodno mesto, sa namerom da nakon nekoliko dana odmora, produži dalje u Pivu, ali njegove planove zaustavlja Milisav Moračanin - direktor trgovinskog preduzeća '' BJELASICA'' iz Bijelog Polja, sa svojim saradnicima i nedozvoljava mu odlazak, već ga odmah prima na posao i angažuje za rukovodioca restorana ''COBEX'' na Slijepač Mostu – koji je radi takvog potrebnog kadra, njegovo otvaranje odložio za čitavih meses dana.
Za vreme četvorogodišnjeg rada u ''COBEX-u'' – Mirko Raković, vanredno stiče četvrtu diplomu – zvanje kvalifikovanog trgovca, nakon čega ga vrbuju predstavnici jedne Beogradske trgovinske organizacije ''BEOGRAD - PROMET'' i ubede da napusti ugostiteljstvo i pređe kod njih u trgovinu, što isti prihvata radi zaposlenja supruge i prelazi za poslovođu prodavnice u Bijelom Polju.

Nakon saznanja da je prešao u GG firmu – koja je u tom periodu bilo prvo privatno trgovinsko preduzeće na ovim prostorima, ubrzo napušta tu firmu i stekavši zvanje VK trgovca prelazi na rad u PIK ''BEČEJ'' – OOUR ''MLINSKA
INDUSTRIJA'' te sa suprugom Stevkom, seli se u Prijepolje, gde radi na otvaranju većeg broja maloprodajnih objekata na regionu južne Srbije i Crne Gore, radeći istovremeno na veleprodaji mlinskih proizvoda - kao predstavnik ovog preduzeća.
Vanredno studirajući, na višoj trgovinskoj školi ''Jezdimir Lović'' u Beogradu, stiče šestu diplomu i zvanje ekonomiste – ORGANIZATORA PRODAJE – nakon čega se, sa porodicom, iz Prijepolja seli u Bečej, gde preuzima sve radne obaveze od osam zaposlenih komercijalista koji su radili na komercijalnim poslovima za celu bivšu Jugoslaviju i vodi celokupnu prodaju mlinskih i pekarskih proizvoda za tri mlina kapaciteta 500 tona mlinskih proizvoda dnevno. Istovremeno radi i na izgradnji najsavremenije pekare u Vojvodini, kapaciteta 50 tona dnevne proizvodnje i prodaju ovih proizvoda
uvećava za 10 puta.
Odmah po dolasku u Bečej, brzo se uključuje u sve sfere privrednog, sportskog, kulturnog, zabavnog i društveno – političkog života. Kao sekretar i predsjednik kuglaškog kluba ''VOJVODINA'' u Bačkom Gradištu, bio je u više navrata, zatim predsjednik Opštinskog kuglaškog Saveza – Bečej, gde je 1989. godine organizovao Državno prvenstvo u kuglanju, na kojem je učestvovalo 73 kuglaška kluba iz cele bivše Jugoslavije. Bio je i član kuglaškog Saveza
Vojvodine – u četvorogodišnjem mandatu, a osnovao je i ženski kuglaški klub ''DEKO'' u Bačkom Gradištu. Od 1970 godine, pa sve do njenog raspada bio je član Komunističke Partije Jugoslavije, a osnivanjem Socijalističke Partije odmah se uključuje u istu za koju se trajno opredeljuje.
U dva mandata bio je odbornik u Skupštini Opštine Bečej i član Saveta Mesne Zajednice – Bačko Gradište, gde je uveliko doprineo uređivanju sela, telefonizaciji, gasifikaciji, asvaltiranju ulica, izgradnji doma zdravlja, kuglane, škole, pošte, dve kapele na seoskim grobljima, čišćenju i uređenju bunara i slično.
Penzionisan je krajem 1989. godine, od kada je i redovan član Saveza penzionera Vojvodine
Na izbornoj konferenciji Opštinskog SUBNOR-a Bečej dana 08. maja 2009. godine jednoglasno je izabran za predsednika Mesnog Odbora SUBNOR-a Bačko Gradište, kao i člana Presedništva SUBNOR-a Bečej.
Bio je izuzetno aktivan član Partije udruženih penzionera Srbije (PUPS), te je zbog njegovog angažovanja u toj Partiji stekao veliki ugled i poverenje većeg broja građana – penzionera, pa je na izbornoj konferenciji PUPSA održanoj 12.12.2009. godine jednoglasno izabran i za predsednika Mesnog Odbora PUPS- u Bačkom Gradištu.
Član je i zavičajnog udruženja ''Ostrog'', te aktivista Srpsko – Ruskog prijateljstva, veliki drug i prijatelj sa Ruskim ambasadorom Aleksandrom Kornjukovim i atašeom Aleksandrom Ivanovič u Beogradu, ali i većim brojem Ruskih prijatelja.
Dana 25. 01.2011. godine na inicijativnom sastanku Titovog unuka Joške Broza, na kojemu je učestvovao veći
broj građana Bečeja, Bačkog Petrovog sela, Bačkog Gradišta, Mileševa, Radičevića i Poljanice jednoglasno je predložen za člana predsedništva nove komunističke partije, a 20.02.2011. i za podpresednika iste.
Inicijator je i pokretač velikog broja druženja mnogih klubova i udruženja, kao i velikog broja susreta penzionera širom Vojvodine i Srbije, što je doprinelo očuvanju bratstva i jedinstva među svim narodima i narodnostima,
pa je zbog toga na veoma čestim druženjima uvek rado prihvaćen, viđen, poštovan i veoma cenjen gost.
Čovek velikog srca, veliki rodoljub, patriota i humanista, borac za pravdu, jednakost i ravnopravnost među
svim narodima, nastavljajući i čuvajući tradiciju svojih slavnih predaka, prema svojim mogućnostima uvek je spreman priteći u pomoć narodu, a što ga čini srećnim, zadovoljnim i ponosnim na svoja dela.
Kao aktivan član predsjedništva i predsjednik MO SUBNOR-a i MO PUPSa u Bačkom Gradištu, na redovnim godišnjim Skupštinama SUBNOR-a i PUPS-a održanim u Bačkom Gradištu dana 22.03.2011 i Bečeju dana 15.04.2011.godine, pored niza poklona i priznanja za svoj uspešan rad i doprinos, kako na očuvanju tradicija NOB, tako i na očuvanju zajedništva i sloge među narodima, dobio je priznanja i zahvalnice, kako od Opštinske, tako Republičke i Pokrajinske Organizacije SUBNOR-a Srbije i Vojvodine.
Za uspešan vid saradnje sa velikim brojem članova Saveza penzionera, kao i mnogim aktivima i klubovima žena i penzionera Vojvodine, gde je uvek drag i rado viđen gost, a kao veliki drug i prijatelj, takođe je dobio niz priznanja i zahvalnica.
Veliki je ljubitelj fotografije, čime je uveliko doprineo zbližavanju i očuvanju trajnih veza, poznanstvu, prijateljstvu, ljubavi i slozi ogromnog broja ljudi.
Poznat je kao najbrži fotograf na ovim prostorima, jer kvalitetne fotografije odmah uradi za nepuno
jedan minut, a interesantno je da iste radi i u pokretu dok upravlja svojim putničkim vozilom.
Njegove izuzetno kvalitetne fotografije svakodnevno se umnožavaju na velikom broju CD i DVD
kaseta širom Vojvodine, a za kvalitet i brzinu izrade fotografija u više navrata dobijao je više pohvala i priznanja, iako nije kvalifikovani fotograf – već samo veliki ljubitelj fotografije koju radi iz hobija.
Kao veliki rodoljub i patriota, uvek spreman da pomogne i pritekne u pomoć ekonomski ugroženom
stanovništvu svog sela u vidu besplatnog prevoza do grada Bečeja, zajedno sa svojim sinovima – profesionalnim taksistima, pojedine korumpirane i fašistički nastrojene opštinske strukture iz zavisti, pakosti i ljubomore, tako grubo kršeći sve moralne zakonske norme, akte i konvencije o ljudskim pravima, okomile su se na njega i njegovu porodicu,
otimajući i pljačkajući njegovu imovinu, zbog svog legalnog, ustavom zagarantovanog i uredno prijavljenog i registrovanog rada, a često i zbog pružanja humanitarne pomoći ugroženom stanovništvu, što ga je revoltiralo i
nateralo da pored knjige BRATSTVA RAKOVIĆI – od postanka do III. milenijuma (Rodoslovi), napiše i drugu knjigu -
SVEMIRSKI TAKSISTA i UTRTA PRAVDA, te argumentovano prikaže mnoga zlodela koja mu se protiv zakonito,
neosnovano i bezrazložno nameću i pripisuju.
Pored ZBIRKE PARTIZANSKIH PESAMA piše i kratki auto-biografski roman NA ŽIVOTNOM PUTU - kao četvrtu knjigu koja obuhvata samo najsitnije segmente i detalje iz veoma burnog, mukotrpnog i brzog autorovog življenja, isprepletenog raznoraznim događajima iz onih teških, burnih, kriznih, ali i srećnih vremena nastalih u drugoj polovini dvadesetog i prvoj polovini dvadeset prvog vijeka, to jest tokom čitavog tog perioda u kojemu je on živeo.
No i pored tog mukotrpnog življenja, raznih drugih zbivanja i događaja, svojim časnim i poštenim
dano-noćnim radom, uvek je nekako odolevao svim tim teškim iskušenjima i uspevao da na put dostojanstveno izvede i čitavu svoju porodicu, čuvajući svijetle tekovine njegovih predaka – da čovek ostane čovek i bude ne okaljana
obraza do zadnjeg trenutka svoga života.
Imajući u vidu sva ta zbivanja, ali i mnoge smicalice koje je doživljavao tokom celog svog života, ovo je zaista veoma kratak roman u vidu prisećanja koja samo asociraju na male i kratkoročne trenutke i događaje, o kojima bi se moglo napisati na stotine ovakvih romana, ali je autor sve to morao nekako drastično skratiti zbog svog kratkog vremena i dotaklog dna života, ali i započinjanja ovih pisanija u zrelim godinama
Zbog teške društveno-ekonomske situacije, nedostatka sopstvenih sredstava i loše materijalne i finansijske situacije, najverovatnije da ni ova knjiga neće ugledati svetlost dana pa zbog toga:
Moram skratit i teksta i slika
Jer bi knjiga bila prevelika,
Iako je ovaj život mali
Mesecima ljudi bi čitali.....


Naslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче Juče u 12:23
+
----
-
Mirko D. Raković

ŽIVOTNI PUT JEDNOG GORŠTAKA

UMESTO PREDGOVORA


Na redovnoj godišnjoj konferenciji Opštinske Organizacije SUBNOR-a Bečej, održane 15. aprila 2011. godine u Bečeju, kojoj je prisustvovao veliki broj članova i simpatizera, kao i boraca učesnika u Narodnooslobodilačkom ratu od 1941 – 1945. godine, gde je pored velikog broja učesnika u raspravi i diskusiji uzeo reč i stari ratnik – prvoborac Stevan Doroslovački, izražavajući želju za prikupljanjem jednog dela partizanskih pesama, koje su već zaboravljene, sa željom da se bar jedan deo njih prikupi i odštampa u vidu neke manje brošure – dostupne arhivi ove Organizacije, i eventualno određenom krugu zainteresovanih čitalaca, kako bi se iste sačuvale i otrgle od eventualnog zaborava.
Ukazujući mi veliko poverenje, samim tim na neki način je i mene zadužio, dostavljajući mi u rukopisu nekoliko tih narodnih pesama radi obrade, odnosno štampanja, ali imajući u vidu da je to bio dosta mali broj, tj. oko desetak tih pesama, potrudio sam se da tom broju dodam i neke takve pesme iz svog sjećanja, koje sam još kao golobradi dečak naučio u školi, ali i iz narodnih masa, koje su pevane u narodu, kao veoma omiljene patriotske, rodoljubive, slobodarske pesme i hitovi iz toga vremena.
Trudio sam se da iz moje skromne lične kućne biblioteke pronađem još nekoliko tih pesama, poema i
poezije iz narodnooslobodilačke borbe od raznih autora, te iste dodam ovoj malenoj zbirci, kako bih donekle upotpunio određeni broj, odnosno obogatio sadržaj ove zbirke, u čemu mi je nesumljivo značajnu podršku i pomoć pružila i drugarica Ilinka Kolarov – nastavnik u penziji iz Bačkog Gradišta.
Pored ovog prikupljenog materijala uvrstio sam i celokupnu zbirku partizanskih pjesama, koju sam dobio na poklon od mog dragog rođaka general pukovnika u penziji Bogdana Bobe Rakovića iz Beograda, prilikom moje posete njegovoj porodici 2001. godine, a koju je on po mojoj ideji i predlogu, lično napisao i meni obećao – oduševljen mojim prikupljenim materijalom i knjigom RODOSLOV - BRATSTVA R A K O V I Ć I
Te pesme pevali su naši najdraži preci u najtežim vremenima u narodno oslobodilačkom ratu i revoluciji, boreći se protiv fašizma, a za čast, dostojanstvo, sreću i slobodu svoje djece, svojih potomaka, te budućih naraštaja
i generacija koje dolaze.
To je ujedno bio i moj veoma skroman, maleni
doprinos takvoj ideji, a sobzirom da sam mnoge od tih pesama samo delimično upamtio, takve nisam uzimao u obzir,
nadajući se da veliki broj ljudi, posebno starijih zna celokupan njihov sadržaj, te da će vremenom bar još neki određeni broj njih biti prikupljene i dodate ovoj malenoj brošuri, odnosno zbirci i tako biti sačuvane i otrgnute od zaborava.
Možda će se jednoga dana naći neki zainteresovani donator i dobrotvor pa pomoći izradi korica i povezivanju ove brošure u vidu neke malene knjige, dostupne svakom čitaocu
Moguće je da se određeni broj ovih pesama može naći i uц knjigama, arhivama ili raznim bibliotekama i čitaonicama, ali ja nisam imao vremena i mogućnosti da to detaljnije istražujem i prikupim veći broj istih, smatrajući da će biti još neki određeni broj zainteresovanih, pa ovim ostavljam prostor i za njih da doprinesu prikupljanju takve zbirke ovih pesama.
Potrudit ću se takođe, da određeni deo njih zapišem i na magnetofonskoj traci, odnosno CD, koje će moći biti saslušanne od strane zainteresovanih slušalaca, ljudi dobre volje, patriota koji vole ljude bez obzira na njihovu veru i naciju, doprinoseći samim tim širenju prijateljstva, sloge, ljubavi, bratstva – jedinstva i zajedništva među svim narodima i narodnostima koji žive na ovim prostorima.
Isto tako, u saradnji sa Komisijom za negovanje tradicija - Opštinskog Odbora SUBNOR-a, snimio sam sva spomen obeležja na području opštine Bečej, sa željom da se odštampa manji katalog, dostupan širem auditorijumu i da tako neke, značajne vrednosti naših predaka, kod mlađih generacija i budućih naraštaja budu sačuvane od zaborava.
Postavljen je kamen temeljac, a na vama i mlađe naraštaje ostaje da se sve to upotpuni, dotera. lepše uobliči, pa eventualno u većem broju i odštampa, kako bi se sačuvala tradicija i uspomene na naše pretke koji nisu žalili dati i svoj život, kako bi mučenički izvojevali slobodu ne samo za njih nego i svoju djecu i njihove potomke, odnosno za sve nas koji danas srećno živimo na ovim prostorima.

Mirko Raković



MO SUBNOR-a BAČKO GRADIŠTE
DANA. 12.04.2011. GOD.


O PREDSJEDNIKU MO SUBNOR-a
- MIRKU RAKOVIĆU -


RAD MESNOG ODBORA SUBNOR-a BEZ FINANSIJSKE POTPORE, U PRAKSI BIO BI SASVIM DRUGAČIJI.
ZAHVALJUJUĆI DOSADAŠNJEM PREDSJEDNIKU MIRKU RAKOVIĆU, KOJI JE SVOJIM DOBROVOLJNIМ VOLONTERSKIM RADOM, BEZ IKAKVE NADOKNADE – SA PUNO VOLJE I ELANA, DOPRINEO POZITIVNOM USPEHU I REZULTATIMA RADA MESNOG ODBORA SUBNOR-a U BAČKOM GRADIŠTU, PRE SVEGA NJEGOVIM ZALAGANJEM RADI OČUVANJA TRADICIJE I NEGOVANJA SVETLIH TEKOVINA NARODNOOSLOBODILAČKE BORBE, OČUVANJU SLOGE, BRATSTVA-JEDINSTVA, SLOBODE I ZAJEDNIŠTVA NA OVIM NAŠIM PROSTORIMA I PORED EKONOMSKE I FINANSIJSKE KRIZE - VIDLJIVI SU ZAVIDNI REZULTATI, POSEBNO U OMASOVLJENJU BROJA PRISTALICA I SIMPATIZERA OVE ORGANIZACIJE.
NIKO O NJEMU NEMA NIŠTA LOŠE DA KAŽE U SELU GA SVI POZNAJU KAO VELIKOG PATRIOTU I IZUTETNOG HUMANISTU.
MISLIM DA NE GREŠIM KADA KAŽEM DA JE ZA DRUŠTVENE AKTIVNOSTI UVEK BIO SPREMAN DA POMOGNE I DA NIKADA NIJE ODBIO NI JEDAN ZADATAK.
VELIKI DEO POSLOVA OBAVLJAO JE SVOJIM KOMBI VOZILOM, BEZ BILO KAKVE NADOKNADE, RAZNOSIO OBAVEŠTENJA, POZIVE I ROBU ZA RAZNE PROSLAVE, PREVOZIO BOLESNA LICA RADI PRUŽANJA LEKARSKE I DRUGE HUMANITARNE POMOĆI – NE SAMO BORCIMA I NJIHOVIM PORODICAMA, PRISTALICAMA I SIMPATIZERIMA – NEGO I ŠIRE, UGROŽENOM STANOVNIŠTVU BEZ FINANSIJSKIH SREDSTAVA.
NA RAZNIM DRUŽENJIMA I DRUGIM SKUPOVIMA, ZA ARHIVU I POTREBE SUBNOR-a, USPOSTAVLJANJU DRUGARSKIH I BRATSKIH ODNOSA, PRIJATELJSKIH VEZA I LJUBAVI MEĐU NARODIMA I NARODNOSTIMA,
URADIO JE I POKLONIO VELIKI BROJ FOTOGRAFIJA – KOJE ĆE SLUŽITI BUDUĆIM POKOLENJIMA KAO ARGUMENT DA SE NASTAVE, OČUVAJU I NE ZABORAVE NAŠE SVETLE I KULTURNE TRADICIJE.
PORED PRIKLADNE ZBIRKE PRIKUPLJENIH PARTIZANSKIH PESAMA, ZA NAŠE MLAĐE NARAŠTAJE, GENERACIJE I BUDUĆA POKOLENJA KOJA I POSLE NAS BUDU DOLAZILA, A RADI OČUVANJA TRADICIJE I LJUDSKOG DOSTOJANSTVA, NE SAMO NJIH NEGO I NJIHOVIH PREDAKA OD KOJIH SU MNOGI DALI I SVOJE ŽIVOTE, ZA SVETLU BUDUĆNOST NJIHOVE DJECE, TE RADI SJEĆANJA NA NJIHOVA ČASNA I POŠTENA DELA, URADIO JE I KATALOG SVIH SPOMEN OBELEŽJA SA PROSTORA OVE OPŠTINE, SA CILJEM DA SE ISTA ODRŽE, SAČUVAJU, NEGUJU I NIKADA NE ZABORAVE.
BIO JE AKTIVAN I U RADU PREDSJEDNIŠTVA OPŠTINKE ORGANIZACIJE SAVEZA BORACA, PA I ŠIRE U OKOLINI I POKRAJINI, ČIME JE ZASLUŽIO SVE POHVALE I PRIZNANJA ZA SVOJ POŽRTVOVANI RAD – POSEBNO NA OČUVANJU TRADICIJA NOB.
ISTO TAKO NJEGOV IZUZETAN DOPRINOS OGLEDA SE I U NJEGOVOM VEOMA AKTIVNOM RADU U PARTIJI
UDRUŽENIH PENZIONERA SRBIJE, ŠTO JE DOPRINELO ZBLIŽAVANJU, DRUGARSTVU, TE UZAJAMNIM I BLISKIM ODNOSIMA IZMEĐU SVIH PENZIONERA NA PODRUČJU CELE NAŠE OPŠTINE, PA I ŠIRE NA ČITAVOJ TERITORIJI VOJVODINE, GDE JE UVEK RADO VIĐEN I CENJEN KAO VELIKI ČOVEK, DRUG I PRIJATELJ MEĐU SVIM LJUDIMA U ŠIROKOM KRUGU SVIH NARODA I NARODNOSTI.

SEKRETAR
ILINKA KOLAROV


+
----
-
RECENZIJA KNJIGE MIRKA D. RAKOVIĆA –

BRATSTVA - R A K O V I Ć I OD POSTANKA DO III. MILENIJUMA


Od nastanka sveta i pojave čoveka na zemlji – ljudi su, iako nepismeni i bez svesti o onome što ih okružuje, ostavljali put svog postanka i bitisanja.
Kako se vremenom čovek razvijao, a ljudsko društvo napredovalo, javlja se kolektivna svest onih koji dele isti
životni prostor.
Svaki narod čine pojedinci koji se razdvajaju i otuđuju od svojih srodnika, te se tako izgube i vremenom postaju jedni drugima nepoznati.
Budući da se međusobno veoma razlikujemo, neki od nas potpuno zaborave svoje poreklo i ne pokazuju ni malo
interesovanja za svoje korene.
Drugi pak, toliko revnosno tragaju za njima i ne žaleći trud, vreme, pa ni novac – kako bi došli do nekog saznanja o svojim precima sve do prvog pra-pretka, začetnika loze.
Ovaj trud se kad – tad isplati i kada se mozaik konačno sklopi, slika koju dobije je nagrada koja svakog istražitelja ozari kao nebesko sunce, ulivajući mu neki srećniji život.
Imajući čistu dušu i veliko srce, jednog takvog humanitarnog poduhvata prihvatio se MIRKO RAKOVIĆ i pre tridesetak godina krenuo u avanturu za koju uopšte nije znao gde će ga odvesti, koliko dugo će trajati i naravno koliko će ga sve to koštati.
Interesantno je napomenuti da je on, uprkos brojnim teškoćama i obavezama, dao sve od sebe oko celokupne pripreme do štampanja, kako bi ova knjiga ugledala svetlost dana.
Mnogima je pisao, slao koverte za odgovor, putovao, raspitivao se, razgovarao sa mnogim ljudima, raznim prijateljima, istoprezimenjacima, rođacima i bratstvenicima.
Mnogi i ne znaju koliko je zadovoljstvo u tome i šta sve čovek nauči kada se upusti u nešto ovako. Ali - treba za to imati ne samo veliku i dobru volju nego čisto srce i dobru dušu
Okrenuti materijalnom svetu, zaokupljeni svakodnevnim brigama i problemima, mnogi danas ne obraćaju pažnju
na ono najvrednije, ono duhovno što premošćuje sve epohe, plemenitost, humanizam i svetle tradicije kojima granice ništa ne znače.
Dobra i loša dela, kao i greške koje pravimo u našim kratkim životima su ono što ostavlja trag u vremenu i prostoru u kojem se krećemo i živimo.
Iako je malen ovaj svet, istorija jedne porodične loze nije nezanimljiva. To je široka lepeza odnosa koji imaju svoje neobične, čudne, smešne, ali ponekad i tužne strane.
Ljudi koji istražuju prošlost i temeljno je obrađuju su onaj ređi, osećajniji, humaniji i bolji deo nas. To su
osobe koje se ne zadovoljavaju onim što je danas i čije se interesovanje ne završava u onoj vremenskoj odrednici – danas za danas, a sutra za sutra.
Istražujući bližu i dalju prošlost oni ostavljaju pisani trag o sebi i svojim srodnicima.
Onima koji se prihvate ogromnog posla da pronađu sam početak svog porodičnog stabla treba zaista odati svu
počast i veliko priznanje, kao što je to u ovom slučaju činio i Mirko Raković, istražujući porodična stabla mnogih
svojih rođaka i bratstvenika, postavljajući ujedno i kamen temeljac mnogim budućim generacijama koje bude dolazile, kako bi se njihovi potomci mogli diviti svojim precima i tako bila otrgnuta od zaborava, sačuvana i očuvana tradicija ličnog identiteta, kao najvećeg zaloga i blaga budućih vremena.
Niko ne zna gde će ga životni put odvesti, jer su svakodnevna zbivanja i životne okolnosti uzrok mnogih migracija koje su se od vajkada dešavale i dešavaju i do današnjih dana, a čovek ne samo pojedinačno nego i u grupama postupa onako kako mu one nalažu.
Zato i vredi tragati za svojim korenima, jer nedokučivi su putevi gospodnji, a svi budući naraštaji i potomci
Mirka Rakovića neka budu srećni i ponosni na njegova velika dela.

U Bečeju 08. marta 2010 godine,

Recezent
Profesor – Dušanka Vidić


UVODNA RIJEČ

Početkom osamdesetih godina, kao trideseto-godišnjak, duboko zanešen tradicijom i radoznalošću da više saznam o svojim precima i upoznam što veći broj mojih bratstvenika i tako nešto saznam o nastanku ovog dosta retkog prezimena RAKOVIĆ, upustio sam se u šire istraživanje i upoznavanje mojih rođaka, smatrajući u početku da nas nema više od pedesetak domaćinstava.
Radeći na komercijalnim poslovima i poslovima trgovačkog putnika, obilazio sam dosta veliki prostor na celoj teritoriji bivše SFRJ, usput se interesujući po svim regionima, ne samo Crne Gore i Srbije, već i šire preko Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Makedonije, Slovenije, Kosova i Vojvodine.
Međutim, sve što sam više istraživao ovu maretiju, upoznavao sam sve veći broj mojih rođaka - isto prezimenjaka -
tako da sam se zaista oduševio tim mojim saznanjima, odakle potiču i kuda su se sve raseljavali naši preci, pa
sam čvrsto odlučio da dam sve od sebe, da prikupim što veći broj njihovih imena, kako bih sve to sredio i objedinio
u vidu nekog rodoslova i tako upoznam mlađe naraštaje o njihovom poreklu – odnosno poreklu njihovih predaka, kako nebi bili zaboravljeni.
Ja nisam imao za cilj pisati istoriju naroda Jugoslavije, već na neki način i donekle istražiti svoje korene i poreklo bratstava RAKOVIĆ, ali samo želim napomenuti da mi se ideja o pisanju ove knjige rodila u veoma burnom i teškom vremenskom periodu, što znači da nijesam u mogućnosti u potpunosti i detaljnije obraditi ovu materiju, pa ostavljam u amanet budućim generacijama i srodnicima da ovu materiju dopune, prošire, upotpune i prikladnije uobliče.
Moram napomenuti da su se u današnje vrijeme, zbog ratnih sukoba, teške ekonomske i materijalne situacije, te siromaštva naroda, mnogi rodovi veoma otuđili, mada je žalosno da danas, na samom kraju XX. vijeka, mnogi sinovi ne poznaju ni svog oca i brata, a kamoli djeda, pradjeda i druge rodonačelnike, od kojih im sada u venama teče njihova krv, a u ćelijama njihovi geni.
Ne znaju, a nijesu ni zainteresovani saznati njihova imena, a veliko je čudo što se čak i među porodicama uvuklo teško prokletstvo, velika i nesnošljiva mržnja i zavist, što mnogi i na svoju braću potežu oružje i noževe ne razmišljajući čak ni o onoj osnovnoj Božjoj zapovijesti ''Ljubi bližnjega svoga'' i ako svi znaju da braću ne donose rode,
već ih rađaju majke.
Pošto sam pokušao izučavati materiju od početka 16. vijeka tj. od prije 15 i više pasova i sobzirom da je ovo dosta velika i teška materija za obradu i istraživanje, jer su se mnogi rodovi veoma razrodili i po cijelom svijetu raselili, ja ću pokušati donekle obraditi svoju liniju - lozu od istog zajedničkog rodonačelnika, odnosno PRAOCA mnogih rodova, te ukoliko nekog u svojoj liniji ne budem uvrstio neka oprosti i ne ljuti se jer će takva pojava biti neminovna iz napred navedenog razloga, ratnog okruženja i materijalnih mogućnosti, jer mi sve to nije moglo biti dostupno.
Istovremeno, prilikom pisanja ove knjige uložio sam neke napore kako bih pomogao, ne samo mojim srodnicima i istoprezimenjacima, već i mnogim drugima iz raznih plemena i bratstava da prouče svoje korijene, upuštajući se u šire i
potpunije prikazivanje pojedinih detalja iz mnogih rodoslova iz više Crnogorskih plemena, kako bi se mnogi mogli lakše snaći i upotpuniti neka saznanja prilikom istraživanja svojih korena i loze, sobzirom da mnogima u ovim teškim vremenima takva materija i pisana građa nije baš sasvim na dohvat ruke.
Pošto od istog PRAOCA potiče veliki broj rodova, koga bude interesovalo, a bude od uma i pera, neka svoju lozu posebno obradi, objedini sa ostalim linijama i tako za buduće generacije i svoje potomke ostavi neki pisani trag o svom poreklu.
Takodje napominjem da sam lozu pisao uglavnom po muškoj liniji, jer ako bi se uzela i ženska, materija bi bila znatno šira i interesantnija, a sobzirom da je to i nemoguće jer nema nikakvih dokumenata po toj osnovi za protekla ranija vremena, takvu liniju bi bilo veoma teško obraditi čak i za period od proteklih stotinu godina. Tamo gdje su mi bili dostupni neki podaci u tekstualnom dijelu sam uneo i podatke po ženskoj liniji, ne upuštajući se u dublje i detaljnije istraživane po tom osnovu i za tu liniju.
Pošto nema pisanih dokumenata iz starije istorije čak ni po muškoj liniji, kao osnovnom polaznom gradjom za pisanje ove knjige poslužio sam se naučno-istraživačkim djelima novije istorije, djelima: Jovana Cvijića, Jovana Erdeljanovića, Ljube Jovanovića, Marka Miljanova, Ljubomira Kovačevića, Tome Orahovca, Konstantina Jirečeka, Pavla Rovinjskog, Joakima Vujića, Jovana Dučića, Milisava Lutovca, Rastislava Petrovića, Miljana Jokanovića, Ilije Pavličića,
Bogdana Lalevića, Ilije Protića, Andrije Jovićivića, Petra Šobajića, Vase Čubrilovića i mnogih drugih istraživača i putopisaca.
Meni nije bio cilj pisanje istorije plemena, već istraživanje lične, porodične i bratstveničke loze, kao i loze
mojih istoprezimenjaka, bez obzira na blisko srodstvo, ali smatram da je potrebno dotaći i najosnovnije tačke u topografskom smislu, kako bi čitaoci mogli lakše shvatiti osnovne pojmove i ciljeve ovog istraživanja. Zato ću kao osnovnu topografsku podlogu i temelj ove knjige uzeti Kučku teritoriju i okolne Crnogorsko-Hercegovačke predjele i plemena, posebno se osvrćući na Mrnjavčeviće i Drekaloviće, od kojih su nastala mnoga bratstva i rodovi, o čemu će napred biti više rečeno, sobzirom da mi od njih potiču neki najdublji koreni i loza, a vjerujem i mnogim mojim rodjacima i istoprezimenjacima širom bivše Jugoslavije, pa i dalje preko čitave Evrope do Amerike i Australije.
U ovom posleratnom periodu, pred kraj XX. vijeka, duže vrijeme sam se bavio upoznavanjem svojih rodjaka i istoprezimenjaka, pri čemu sam se u početku orijentisao na razgovore sa starijim ljudima koji su sa puno smisla i volje znali da sve to ispričaju na jedan orginalan način koji zaslužuje posebnu cjelinu. Znali su ti oštroumni starci da veoma sadržajno oblikuju likove iz prošlih vremena da sam se divio njihovoj izuzetnoj prirodnoj nadarenosti i brižnom njegovanju svojih bratstveničkih tradicija. Potom sam počeo da tragam za dokumentima, knjigama i raznim drugim publikacijama, kako bih upotpunio ličnosti i sadržaj prilagodio istorijskoj istini. Zalazio sam u mnoge poznate i manje poznate istorijske arhive i razne biblioteke, pronalazeći mnoge dragocene podatke koje sam brižno bilježio i obradjivao, tako da sam po mom mišljenju iscrpio svoje mogućnosti u tom pogledu. Najzad sam sve to sredio i na kraju obradio
smatrajući to svojim skromnim prilogom budućem izučavanju bratstveničke loze narednih generacija. Mladje generacije nasledjuju starije, ne samo po radu, nego i po svom fizičkom i duhovnom stvaralaštvu. Mladji dopunjuju starije i
stvaraju nove vrijednosti koje imaju čvrstu vezu sa onim što je prije njih stvarano. Preci su stvarali temelje potomcima da bi mogli što uspješnije da se probijaju ka novim i boljim vrijednostima i saznanjima.
Obradi bratstva sa područja Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Kosova, Srbije, Vojvodine, a djelimično Hrvatske,
Slovenije i Makedonije, posvetio sam posebnu pažnju. To je bio najteži i najsloženiji dio posla koji je zahtijevao više vremena i upornosti radi što iscrpnijeg prikupljanja nužnih podataka. I ovdje sam se orijentisao najviše na porodična predanja i stare pamtiše, kod kojih sam nalazio čak i neke bilješke koje su naslijedili od svojih predaka. Nailazio sam i na različite podatke za pojedine rodoslove bratstva i njihove ogranke, što je predstavljalo posebne teškoće. Tu se nije smjelo ništa mijenjati i uvaženo je ono što je u porodičnom predanju očuvano.
Bratstvenički rodoslovi mogu biti netačni, najviše zbog toga što je mala verovatnoća i mogućnost da je to moglo za period od tri do četiri stoleća biti nepogrešivo očuvano. To bi zaista predstavljalo prave fenomene čovečje memorije.
Ponegde se moglo zapaziti da poneki “pamtiša” nabraja desetak porodičnih koljena i najzad to poveže sa najstarijim dobro poznatim pretkom, mada je tih koljena ponegde moglo biti i više od deset.
Pošto sam se upustio u obradu veoma složene materije, prirodno je očekivati mnoge propuste. Bilo je pokušaja da se dalji rodoslov i prošlost temeljitije izuči i obradi, ali su mnogi odustajali izbjegavajući da se upuste u šire izučavanje, već su se ograničili na djelimične i nepotpune podatke.
Koliko sam ja u svemu tome uspio ostavljam čitaocima da ocijene sa napomenom da je ipak bolje i korisnije i ovo prikazati, nego sve predati zaboravu.
Shvatio sam koliko je ovaj posao odgovoran i mukotrpan, a čovjeku teško pada kada ne može da prodre u najdalju prošlost i da sazna nešto dublje i više o svojim precima. Sve ove okolnosti podstakle su me da zamolim po jedno lice od svih mojih istoprezimenjaka, da obrade rodoslov svog najbližeg bratstva, no nažalost i pored mnogih
obećanja, godine su prolazile, a rezultati su izostali. Bio je veoma mali broj onih koji su izvršili svoja obećanja. Nakon svega ovoga preostalo mi je da se u ovaj rad sam upustim. Obilazio sam mnoge rodjake po raznim mjestima i od
starijih ljudi bilježio potrebne podatke koje sam kasnije šematski obradjivao. Ipak i pored moje velike upornosti izostavljen je jedan broj predaka, zbog čega se može uočiti izvjesni nedostatak. Za neke bratstvenike, zbog nedostatka podataka, uprkos svim istraživanjima, nijesam mogao da utvrdim ogranak kojem pripadaju, pa sam ih svrstao u posebnu bratstveničku grupu – kao posebnu familiju.
Tamo gdje je stavljen okvir za ime, a isto nije upisano, nijesam raspolagao podacima, a ponegde je upisan nadimak. Kod umrlih lica bez muškog potomstva, stavljen je mali kružić u zadnjem dijelu okvira što znači da je prestala loza
po muškoj liniji. Kod lica sa ženskim potomstvom u zadnjem dijelu okvira stavljen je mali kvadratić, što znači da
ima potomstvo po ženskoj liniji.
Kod prikupljenih podataka o iseljenicima isto tako bilo je mnogo teškoća. Nijesam imao mogućnosti da obidjem sva mjesta gde žive iseljenici. Poslao sam veliki broj pisama, ali su se mnoga vratila sa oznakom “nepoznat”,
a odgovora je veoma malo bilo.
Obradjeni rodoslovi kod mladjih generacija nijesu potpuni, jer su se u medjuvremenu radjali mladji potomci. Isto tako u rodoslovima ima ne upisanih imena , jer davaoci podataka nijesu znali da ih kažu u vrijeme prikupljanja podataka. Svjestan sam da u njima ima nenamjernih grešaka, ali oni predstavljaju solidnu osnovu za dalja istraživanja, dopune i proširenja.
Ostajem zahvalan svima onima koji su sa mnom saradjivali na ovom poslu. Isto tako zahvaljujem svima koji su mi davali podatke, jer bez njihove pomoći i saradnje ne bih mogao ništa uraditi, te bi mnogo toga palo u zaborav.
Osnovni razlog ovog pisanja i upoznavanja je čuvanje od zaborava svega onoga što je čestito u našoj prošlosti, što istovremeno treba da bude poruka za budućnost generacijama koje dolaze, jer se u modernom društvu gubi tradicija i počinju da vladaju skorojevićki odnosi medju ljudima, a ljudi koji su skloni tome gube svoj identitet. Svjesni
smo da ima loših tradicija, ali tradiciju identiteta, posebno ličnog, treba čuvati jer je to zaloga da se ne izgubimo u poplavi haotične moderne civilizacije, koja briše svaki identitet. To što se hoće očuvati identitet nije
nikome prijetnja niti kakva smetnja, nego svakome dobrodošlica i svakome znači pruženu ruku prijateljstva i saradnje, odnosno čuvanja od zaborava kao zaloga budućem vremenu, što znači znati ko si, što si i odakle si, a budućim
pokolenjima podsjećanje na to ko su, od koga su i što im je činiti. Biti čovjek u teškim vremenima – znači biti
brat, a pred braćom se ne kleči i lice ne krije, kao što to neki rade – čineći ono što čine, a ne znaju šta čine.
Tradicija je neizbježna spona koja povezuje prošlost i sadašnjost, doseže u davnine i preko koje saznajemo o životu i običajima naših predaka.
Njegovanje tradicije je svuda izgubilo na značaju i toga smo svjesni. Mi imamo dosta razloga da budemo
ponosni na svoje porijeklo i na čojstvo predaka, te je potpuno prirodno njegovati tu tradiciju na ovim prostorima, posebno što se kult čojstva i junaštva kao osnovnih odlika našega naroda ruinirao i ruinira.
Upoznajući i poštujući svoje pretke, sačuvaćemo sebe, svoje potomke i svoja buduća pokolenja od zaborava, jer da nije bilo naših predaka ne bi bilo ni nas.
Tokom proteklog vremena stalno se unosio haos i pometnja, mijenjali su se ne samo Države već i duh i narav. A kada se tome dodaju siromaštvo i drugi problemi nije ni čudo što je bilo toliko seoba i dioba u razne prostore, migracijama nikada kraja do današnjih dana, naš čovjek je dezorijentisan, uplašen u stalnom izazovu promjena. Pripadnost istijem korijenima i zavičaju je ono što sami ne biramo, o čemu sami ne odlučujemo, to je dato našim rodjenjem, našim korijenima i upoznavajući taj naš stari, duboki, jaki, prepoznatljivi korijen regenerišemo stoljećima učvršćivano stablo čojstva, časti i imena. Ima nas na nebu i zemlji, ima nas svuda na celom svetu.
Čovjek mora da ima neki svoj korijen, zato prirodno traži svoje porijeklo, povezuje se i zbližava. Uzajamna pomoć i razumijevanje čvrst su temelj svakog samoorganizovanja i napretka, što potvrdjuje da dobra volja i
ljudska samoinicijativnost i solidarnost ostaju kao najsigurniji put za ostvarenje lične sreće i društvenog blagostanja
prkoseći zlim vremenima kroz koja prolazimo. Jedino tako možemo očuvati svoje dostojanstvo, stare običaje i odnos sa prijateljima, stvarajući mostove medju ljudima, te da podučavamo mladje koji dolaze kako da sačuvaju nešto od
kova svojih predaka. Da u ovom surovom materijalističkom svijetu ne zaborave ono što je veće bogatstvo od svih materijalističkih dobara, a to je biti čovjek i sve više pružati čovjeku ruku jer su to dobra koja osmišljavaju
ljudsko življenje.
Od uvijek su se radost i žalost kao dva osnovna ljudska stanja lakše podnosili sa prijateljima nego kada je čovjek sam, a pravu samoću mu ovo vrijeme i nameće. Zbog svega toga “ko neće brata za brata on će tudjina za
gospodara”, jer ko ne uvažava brata za brata ne može drugoga uvažavati za prijatelja.
Zbog toga je i moja najveća želja, kao i želja mnogih sa kojima sam vodio rodbinske razgovore, da se u ovom
trećem milenijumu bar jednom petogodišnje, ako ne i češće, možemo negdje naći, sastati, okupiti, vidjeti, upoznati i medjusobno porazgovarati u bilo kom mjestu kako bi se mogle nastaviti i njegovati aktivnosti da se oni koji se
znaju podsjete i ne zaborave, oni koji su se otudjili, ispreturali i udaljili da se srede i zbliže, a oni koji se ne
znaju da se upoznaju i saznaju. Zajedničkim snagama i voljom ova ideja bi se mogla veoma brzo ostvariti i zaživljeti, na višestruko i opšte zadovoljstvo svih.
a - kao sastavljač ovih rodoslova, imajući u vidu dosta mukotrpan rad i dosta veliki uloženi trud, pri sakupljanju podataka za ovu knjigu, u proteklom vremenu (više od dvadeset godina), smatram da bi bila veoma velika šteta da celokupan ovaj materijal propadne i padne u zaborav, a nemajući nikakve pomoći i nikakvih sredstava za
štampanje ove knjige, ipak ću se potruditi da nekako, na nekom kompjuteru, odštampam bar nekoliko primeraka, koji bi bili dostupni zainteresovanim čitaocima – odnosno mojim rođacima, da ostave neke podatke o precima - svojim potomcima budućim naraštajima, generacijama i pokolenjima koja dolaze.
Ako nekome bude dostupna ova knjiga i bude imao interesa da sazna nešto o svojim korenima i precima, a ''nije od pera'' - NAJLJUBAZNIJE GA MOLIM da svoj ogranak detaljnije istraži i upotpuni, te mi dostavi podatke, kako bih prilikom narednog štampanja u nekom dopunjenom izdanju ove knjige mogao ispraviti neke eventualne greške, odnosno proširiti ove rodoslove, jer su se za ovih dvadesetak godina rađala nova pokolenja i naraštaji koji nisu obuhvaćeni ovim rodoslovima – što znači da je izostavljeno čitavo jedno - najnovije koljeno naših potomaka.
Isto tako, kao jedan od mojih predloga i inicijativa bio bi osnivanje nekog udruženja bratstava RAKOVIĆ – preko kojeg bi se znatno jednostavnije ostvarivale sve ove aktivnosti i lakše uspostavljao kontakt među ljudima, a
samim tim i lakše upoznavanje i saradnja među rođacima ili istoprezimenjacima, odnosno prijateljima.
I na kraju da kažem da to uostalom i nije nikakav anahronizam, kako se u samoj inicijativi ponegde i poneko skorojevićki predstavlja i govori, već je naprotiv to potreba prvenstveno duhovne prirode, a ovi rodoslovi predstavljaju
mali doprinos otimanju od zaborava, korijena porijekla i tradicije onih koji danas žive i ostavljam ih u nasledstvo onima koji će doći poslije nas, sa željom da ne bude sve zaboravljeno.
Nadam se da ćemo makar deo životnih istina usvojen od naših predaka uspeti da prenesemo i svojim potomcima i budućim naraštajima koji nas budu nasleđivali, dosledno potvrđujući svoje vrline i duhovne vrednosti i čestitosti, kao što su to i oni neprestalno za nas činili.
Verujem da to ne čini nikome teret, već otvorenu knjigu, koju će ispravljati, dopunjavati i dopisivati i naši savremenici, generacije i naraštaji koji budu dolazili.
Onima koji u ovo ne veruju i ne poznaju svoju braću, sestre, stričeve i ostale bliske rođake i svoje srodnike, a nisu ni zainteresovani da za njih saznaju, verovatno će doći i to vreme da će pomoću DNK analiza u kojekakvim belosvetskim laboratorijama moći utvrđivati svoj identitet da bi saznali – dali potiču od ''Kraljevića Marka ili Muse Kesedžije''.
Ovu knjigu posvećujem svojim plemenicima, a posebno mlađim generacijama. Njima ostavljam u amanet da vode podatke o svojoj lozi, kako ona ne bi bila zaboravljena
Odškrinuta je zavesa prošlosti i dat nam je jedan od osnovnih odgovora našeg življenja: - Ko smo i od koga potičemo. Na nama je da kažemo i kakvi smo, a na nekima od vas je da nastavite ovo djelo.
Kamen temeljac je postavljen i on se nalazi pred vama.


Autor, Mirko Dušanov Raković

Nazad na vrh Ići dole
milovan



Reputation : 0
Datum upisa : 23.08.2011

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Sre 3 Apr 2013 - 23:25

mirkorakovic ::
Veliki srdačan pozdrav uredništvu, članovima, simpatizerima i korisnicima ovog FORUMA
POZDRAV I TEBI NARAVNO
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Sre 3 Apr 2013 - 18:41

Veliki pozdrav
Ja kao početniku I amater u pisanju nekih manjih pričica ili pesama , a to je upravo i neka moja inspiracija i velika želja da se u ovaj FORUM uključi što više čitalaca i saradnika, kao i naših dragih komšija i sugrađana, ne samo iz Vraneške doline nego i šire, jer je od davnina poznato da ovim prostorima i ovim regionom dominira veliki broj izuzetno vrednih, časnih, poštenih, oštroumnih, razumnih i veoma uglednih domačina i rodoljuba.


Prvenstveno moja želja I namera je da se koliko-toliko ukaže, posebno našoj deci, omladini, mlađim naraštajima i pokolenjima da održe tradiciju svojih predaka i da se ne zaborave one naše
velike i neprocenjive vrednosti i navike, posebno u vreme onih napornih životnih uslova, kao i onih veoma
teških vremena, kada su ljudi izdržavali i odolevali nemaštini i uz pesmu koja ih je održala, igru, smeh, zabavu i
druženja. Izlazili na kraj svim tim nedaćama i teškoćama jer je trebalo
preživljeti.


Nadam se da će se i svi čitaoci i simpatizeri ovog FORUMA na neki način uključiti, ako ne pisanim rečima, maker podrškom i preporukom svojim prijateljima, da donekle podrže, pomognu, odnosno prošire i upotpune ove stranice i tako doprinesu ne samo znanju i obrazovanju naših najmlađih , već I širenju sloge,
dobrih prijateljskih odnosa , bratstva-jedinstva svih naroda koji domniniraju
ovim prostorima, bez obzira na nacionalnost i veroispovest.


Iako baš nisam čovek od pera, ipak ću se nekako truditi da dam svoj maleni doprinos, a svim
čitaocima ovog FORUMA unapred se izvinjavam zbog eventualnih sitnih greškica kojih će verovatno biti u budućim tekstovima, jer ja nisam ni pesnik ni pisac, kao što nemam ni svog lektora niti korektora.


U koliko bude postojalo nekih nedostataka nadam se da će i kolegijum uredništva nastojati da ponešto
ispravi – naravno ako za to postoje uslovi i mogućnost.


Zato svim budućim učesnicima ovog FORUMA želim mnogo sreće i uspeha u radu i saradnji.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Uto 2 Apr 2013 - 18:00

Veliki srdačan pozdrav uredništvu, članovima, simpatizerima i korisnicima ovog FORUMA
Nazad na vrh Ići dole
MIGO

avatar

Godina : 55
Mjesto rodjenja/boravka : Stožer
Reputation : 11
Datum upisa : 20.10.2010

PočaljiNaslov: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 22 Mar 2013 - 23:35


Од сада на овој теми можете пратити све оно што пише наш члан Мирко.
Надам се да ће твоје песме и приче инспирисати друге на форуму и да ће нам се ускоро придружити .
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   

Nazad na vrh Ići dole
 
Мирко Раковић-песме и приче
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 4 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
http://vranes.bigforumpro.com :: Vraneš (Pavino Polje i Tomaševo)-
Skoči na: