FORUM VRANEŠA (PAVINO POLJE I TOMAŠEVO)
 
PrijemKalendarTražiLista članovaRegistruj sePristupi

Delite | 
 

 Мирко Раковић-песме и приче

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pon 3 Jun 2013 - 17:33

JEDAN PREDE, A OSTALI GLEDE

GODINA 1975.


Putovao Mirko svojim ’’fićom’’ cele večeri, pa cikom zore stigao u Bečej, i odmah u ’’Mlinsku industriju’’ - kod svog poznanika druga Majora.
O dobro jutro i dobro nam došao drug Crnogorac oglasi se on, namerno malo glasnije da ga čuju i ostali mlinari.
Dobro došao naš najbolji komercijalista u ovaj lepi gradić na obali reke Tise.
Gospod Bog te ovamo donio !
Ali što si tako poranio ?
Znam da te je muka naterala !
Al ti u tom ja pomoć ne mogu !
I ako sam referent prodaje - ovde drugi naloge izdaje!
Mi imamo brašna za prodaju – hajde uđi u moju odaju !
Mi imamo zalihe velike – pet hiljada tona otprilike !
Pola sata mi imamo samo, da o tome popričamo malo !
Onda ćemo otić do Gradišta, a o tome ne pitaj me ništa !
Magacini njihovi su puni, a radnici za tebe su čuli !
Zbor radnika tu su zakazali – al’ se tebe nijesu nadali !
Pa ću tebe da povedem tamo – komentare da bi čuo samo !
No dobro Majore, onda ćemo tamo slušati njihove komentare da dalje ne dužimo do beskonačnosti nego da malo skratimo praznu priču, ali pre svega moram od tebe da saznam nekoliko informacija, i eventualno da saznam neke prave stvari, zbog čega sam danas ovde i došao – upade mu u riječ Mirko, mahajući desnom rukom i pozdravljajući prisutne radoznale slušaoce i posmatrače.
Pre svega da pređem odmah na neke konkretne stvari.
Zbog čega mi smanjujete dnevne isporuke već unapred prodate i avansno uplaćene robe, čime gušite ovo zaista jedno od najboljih tržišta vaših proizvoda na ovom bez žitnom regionu, a Vi ste i inicijatori i pokretači otvaranja većeg broja maloprodajnih objekata na onom mojem području, pa bi valjda i bio red da se to, makar brašnom dobro snabdije jer imam neviđenih problema od strane mojih trgovaca, te sam se zbog toga morao ovamo spučiti, da to nekako međusobno rešimo i regulišemo isporuke makar za one maloprodajne objekte, koji su zainteresovani čak i za neki širi asortiman robe, uključujući tu pivo, razne ’’Florine’’ proizvode, zatim mesne prerađevine i proizvode ’’Živinoprometa’’. fabrike stočne hrane ’’Bečejka’’, kao i proizvode ostalih OOUR-a – uključujući tu i poljoprivredne proizvode, pa i žitarice, ako ih možda ima za prodaju.
Moglo bi se tu dosta prodati povrća i voća, možda čak i u kompenzaciji za veštačko đubrivo ili neke druge vama potrebne artikle, a na obostranu korist i zadovoljstvo svih, jer bi i prevoznici koji budu prevozili robu, otuda imali povratne ture da se ne vraćaju prazni, pa makar i drva tovarili za potrebe vaših radnika ili penzionera koji žive ovde u vašem mestu ili neposredno nekom vama bližem ovom području.
Pa Mirko, ja se sa tobom potpuno slažem i meni su potpuno jasni svi ti tvoji komentari, ali su meni vezane ruke, jer je jedan dispečer od mene jači i ja se ovde malo o čemu pitam pa samo moram da ćutim i trpim, a na tom zboru radnika ja ću tebe predstaviti i tražiti da upravo i ti tamo o svemu tome ponešto kažeš.

U mlinu Gradištanskom u osam časova počeo zbor na temu; zalihe i isporuka robe.
Razvezli radnici priču o svemu i svačemu, ali bez glavnog svog rukovodstva, koje ima i prečih poslova i obaveza.
Sa malim zakašnjenjem stiže tu među njih i Major u pratnji jednog neznanca.
Junapod potkivanok !
Junapod mešter, odpozdraviše Majoru svi mlinari – ustajući sa svojih stolica.
Đere ide mešter Major, tešik - pozdravi se sa pristiglima šef mlina i prihvatajući za ruku nepoznatog došljaka, dodade mu tapaciranu metalnu stolicu da sedne.
Ko li je sad ovaj mladić sa Majorom – stadoše se raspitivati radnici međusobno.
Mora da je neki novi komercijalista ili neki kupac naših proizvoda, no momci pazite šta pričate i kako razgovarate na ovom skupu.
Ko zna možda je i nekakav ubačeni agent - dobaci poluglasno majstor Vujica, a fef mlina nastavi dalju priču i diskusiju na Mađarskom jeziku.
Javljao se tu i veći broj diskutanata, nakon čega nasta potpuni tajac i tišina, koju najzad prekide i Major
pozdravljajući celokupan zbor, pa nastavi na Srpskom;
Evo ljudi, doveo sam ovog našeg predstavnika za prodaju naših mlinskih proizvoda u onom tamo
Crnogorskom regionu, koji se verovatno dajući sve od sebe, izuzetno zalagao i pokazao kao veoma kvalitetan i dobar organizator prodaje, pa je tamo otvorio i tridesetak prodavnica za prodaju naše robe, ali je evo ogorčen našim ponašanjima u posledne vreme, morao doći kod nas na razgovor i neki dogovor, pa ga evo dovedoh kod vas, mada i
nisam planirao da danas ovde dođem, jer sam imao i nekih mojih drugih obaveza, ali eto šta je tu je.
Pošto on ne zna govorit’ Mađarski evo ja ću vam prevesti neke njegove iskaze na našem jeziku, mada i svi razumemo Srpski.
Izvolite mladiću – tešik !
Nakon došljakovog izlaganja i diskusije skoči šef mlina i u nekom besu poče diskusiju, a Major sa Mađarskog
pređe ponovo na Srpski.
O braćo moja slatka !
O ljudi moji – dali je sve to moguće !
Pa ja o tome uopše ni pojma nisam imao !
Dali je moguće da neko sabotira isporuku naše robe – koja je već u napred plaćena
Zbog naših zaliha i nedostatka magacinskog prostora naš mlin više stoji nego što radi, a naše plate evo već
čitava ti meseca stoje, a direktor preti da nam ih u pola saseče i skreše.
Bio je i on u obavezi da ovde danas kod nas prisustvuje na ovom zboru i da naše brige i probleme čuje, ali to
izgleda njega ne interesuje.
Hajde molim te Majore, hitno nazovi dispečera da odmah dođe ovde kod nas da čujem i vidim o čemu se to radi i jeli to istina da on neće ili ne može da obezbedi isporuku naše robe koja je već plaćena unapred, a mi na ovim drugim tržištima muku mučimo i po dva do tri meseca da naplatimo našu robu.
Pa to je po meni pravi kriminal – zavri šef mlina sedajući na stolicu, a Major se lati telefona i pozva dispečera.
Radnici se nešto uznemiriše i uzmuvaše, pa stade čitavi jarak po dvorištu mlina, sušare i silosa uz neke ozbiljne prepirke i komentare, kako ih upozna i upozori rukovodilac da im se preti drastičnim smanjenjem ličnih dohodaka, a oni
ni krivi ni dužni.
E ljudi Božji, dali je to moguće brašno prodato, a stoji ?
Naši magacini puni, a mi sedimo !
Sedimo i uživamo kao pravi, poput onog grofa Dunđerskog koji beše tako bogat.
Završili radnici pauzu i doručak, ali i dalje komentarišu šefove zaključke.
U tome pristiže besnim žutim ’’Volvom’’ i dispečer iz Bečeja, pa samo klimnu glavom i sede među razbešnjele
transportne radnike, mlinare, fasaroše i magacionere.
Hajde drugar reci nam glasno da svi ovde čujemo !
Jeli to istina da ti kao dispečer našu robu ne šalješ tamo gde treba, a koja je već unapred plaćena, nego je izgleda šalješ tamo gde se možda nikada i neće naplatiti, a naš mlin više stoji nego što radi, jer nemamo magacinskog prostora za skladištenje.
Možda ja grešim pa se izvinjavam ovom ovde nepoznatom čoveku, kojeg prvi put u životu vidim, pa neznam dali laže, il’ istinu kaže !
MI ovde već evo sat vremena žustro komentarišemo, pa izgleda da hoćemo još i da se između sebe potučemo, jer mnogi tvrde da laže, a drugi da istinu kaže.
Jedni vele ne – drugi vele da.
Hajde reci kojima da verujemo, jer smo čuli već po odavno da se tu nešto kao sabotira, da bi mi ovde samo sedeli besposleni.
Eto samo toliko, ja hoću da znam – završi majstor Pišta i sede za sto.
Pa zar Pišta ti o tome ne znaš ništa – ubaci se u razgovor magacioner.
Ja sam od Majora već odavno dobio neke dispozicije, na koje čini mi se niko ne reaguje, no se pojedini vade šaljući mi ko nekakve utehe; - biće sutra, biće prekosutra.
Miševi nam štetu naniješe !
Jedu brašno, grizu vreće !
A pacovi samo skaču tamo po magacinima - najeli se site pa pobešnjeli !
Trovati ih ničim ne smijemo jer su zaštićeni da nebi i ljude potrovali.
No evo tu je i naš dispečer pa neka i on koju bekne – završi omaleni debeljuckasti prosedi magacioner.
Pa znate vi mlinari u čemu je stvar !
Nije da ja neću nego ne mogu da obezbedim toliko vozila koliko bi nam trebalo za prevoz brašna jer su sva vozila ’’Bečejtransa’’ zauzeta i na terenu, većinom u Rusiji, Libiji ili Zambiji, pa ne mogu da obezbedim vozila ni za potrebe ovih mlinova u Bečeju, a pošto ste vi malo podalje od nas svi nekako gledamo da lakše operemo ruke, jer što je daleko to je i ne dokučivo, a što dalje to i bolje.
Evo i ovaj Major svakoga dana me po deset puta masira i maltretira, sve zbog toga tu čoveka koje mu treba mnogo brašna, ali mu ga mi nemamo sa čim isporučiti, mada svaki treći ili četvrti dan svi naši vozači za njega tovare.
Botka, Mile i Lacika se čak i grabe da za njega tovare, jer kažu da su na njega već navikli pa se trude da mu
što više brašna tamo odnesu.
A tih tridesetak prodavnica koje je tamo otvorio to je kako kažu ovi naši vozači, premnogo da imamo i još tri mlina, pa mi i direktor predlaže da malo prikočim jer se te prodavnice moraju što pre zatvoriti, jer mu ne možemo udovoljiti da snabdemo ni onih nekoliko veleprodajnih firmi sa kojima već radimo i koji stalno plaćaju unapred , a bogami i avansiraju po pedesetak vagona.
E pa dobri ljudi kada dispečer već pomenu vagone, prolazeći ovde kroz Gradište na samom ulazu, tu negde blizu benzinske pumpe video sam neku prugu, pa ako je povezana sa Novim Sadom ili Beogradom onda tovarite odmah po desetak vagona dnevno, dok malo otaljamo i stvorimo uslove za normalan rad mlina, jer je dole kod nas pre nekoliko meseci proradila i ova nova pruga Beograd – Bar, dodade Mirko.
Bravo, bravo momče! Idi Ferika odmah na železničku stanicu i poručuj što više vagona, pa tovarite što pre da oslobodimo prostor i krenemo sa mlinom, a svi na utovar – zaključi razgovore rukovodilac mlina.
Ostao Mirko u Bečeju još dva dana da prati situaciju i nadgleda utovar i izvršenje dogovora na bazi zaključaka sa zbora
radnika mlina, a onda svojim fićom pravac Prijepolje.
I zaista narednih dana iz svih Bečejskih mlinova počeše pristizati cele kompozicije železničkih vagona natovarenih brašnom na teretnoj železničkoj stanici Kolovrat.
Ubrzo potom počeše pristizati i pohvale zadovoljnih kupaca, a jednog prepodneva stigoše i direktori Miloš iz
’’Živinoprometa’’ i Vasa iz Pivare da zaključe kupo – prodajne ugovore sa nekoliko trgovačkih ptreduzeća, nakon čega je narednih nekoliko meseci nastalo veoma uredno snabdevanje i plaćanje robe na obostrano zadovoljstvo i uspešnu
poslovnu saradnju.
Beše i Mirku malo laknulo, pa odmah u Bijelom Polju prijavi vanredno polaganje razlike predmeta za trgovinski smer, koje veoma brzo položi i steče, pored one tri iz Podgorice i četvrtu diplomu, a nakon šest meseci posle toga steče i zvanje visoko kvalifikovanog trgovca.
Ali nažalost u međuvremenu i u Bečeju dođe do nekih većih pometnji i reorganizacija.
Direktori se dočepaše većih Opštinskih funkcija, rukovodioci mlinova odoše u penziju, a onda ponovo pritisak na kočnicu, da se ponovo smanjuju isporuke i najednom stiže Mirku vijest iz ravnice – zatvaramo prodavnice, zaključno sa 31. decembrom 1975. godine.
Ta neprijatna vest šokira ne samo Mirka i njegovu suprugu, nego i sve zaposlene u otvorenim prodajnim objektima.
O dali je to moguće da za petnajestak dana ostaju svi bez posla ?
Dali je to nagrada za njihovo maksimalno angažovanje i ogromni doprinos za poslovanje jedne industrije ?
Zar takva drska i surova odluka – odjednom i preko kolena ?
Dali je to nagrada za uspešno i pozitivno poslovanje ovih maloprodajnih objekata, koji su koliko toliko doprineli uspehu ne samo mlinova već i drugih OOUR-a u sastavu PIK-a
Dali je to neka sabotaža, kako zaključi šef mlina na zboru radnika, ili drskost i bezobrazluk ?
Kako sada obavestiti sve zaposlene sa se nakon tako kratkog vremena, odmah nakon godišnjeg inventara,
spremaju za rastanak ?
Dali to znači kud koji - mili moji, a za Mirka da klekne na kolena i moli Milisava i Radoja da ga ponovo prime na neki posao, i ako su dali sve od sebe da mu pomognu u najtežim trenucima, žrtvujući čitavi mesec dana poslovanja
jednog objekta, da ga tu prime za poslovođu, iako ga do tada nikada nisu videli, a on im ipak posle dve godine uspešnog poslovanja, najednom iznenada okrenuo leđa i otišao u drugu nepoznatu firmu.
A šta sa suprugom – kuda ona da ide i šta da radi ?
Dali i ona da klekne tamo u vunarski kombinat i traži milost i oproštaj da bi se ponovo vratila u onu nesnosnu buku iz koje se jedva izvukla, ili da ide gore na selo i čuva koze, ovce i goveda ?
Ali poštenoj duši i Bog pomaže.
Dođe kod nas naš prijatelj Vrebalov sa Majorom pa nas stadoše savetovat.
Ne, nipošto iz ove firme !
Vaše radno mesto je u Bečeju i mi smo došli samo po tom pitanju da vas ubedimo da se selite u Vojvodinu, jer su to odlučili radnici onog mlina, kojima ste mnogo pomogli, a sada su u izuzetno nezavidnoj situaciji, zbog kvara ogromne količine pšenice, pa jedinu nadu čekaju od vas da im ponovo pomognete, jer im je silos prokisnuo i žito im
se pokvarilo
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Ned 2 Jun 2013 - 22:32

KAD ZLOBNICI PODMEĆU KLIPOVE
G O D I N A 1974.

U svakom žitu ima i kukolja.

Javljaju se pojedini zavidnici i zlobnici, spremni za podmetanje klipova i rasturanje.

Nekim pomraćenim umovima bilo je interesantnije i unosnije dati robu na dva do tri meseca na kredit i veresiju, nego onom što sve avansno i unapred plaća, pa samo čeka isporuku plaćene robe.

Zato su počela svakodnevna umanjenja isporuke plaćene robe na ovom novom tržištu, da bi se Mirku slomila šija i vrat, omalovažilo njegovo napredovanje i počelo ponovno gomilanje zaliha mlinskih proizvoda, puneći sve slobodne magacinske prostore do kojih se moglo doći, sa ciljem stvaranja ne likvidnosti i otežanog poslovanja, a sve na štetu zaposlenih radnika ove industrije.

Moguće je da je i novoprimljenom dispečeru data direktiva da umesto osam kamiona tovari i šalje četiri, a često puta i manje, što je stvaralo ne viđene probleme zbog zastoja u isporuci već unapred plaćene robe.

Tim njihovim hajkama, marifetlucima i malverzacijama suprostavljali su se jedino Duško i Major, ali su oni bili nemoćni u ’’maloj bari sa puno krokodila’’, pa je zbog toga Duško morao napustiti i otići u susedno selo, na isto radno mesto, ali u daleko manjoj firmi, koju je odmah povezujući se sa njegovim odabranim predstavnikom, ubrzo oslobodio nagomilanih povećih zaliha, a imajući u vidu avansnu uplatu robe, samim tim je spasio od propasti i zatvaranja.

Zahvaljujući njemu ta firma je ubrzo postala veoma likvidna i najbolja u ovoj Opštini, čime je on stekao zavidan glas i položaj u svom novom preduzeću.

A Mirko – šta jadan da radi ?

Zahvaljujući Duškovom razumevanju i ispomoći, koliko toliko je odolevao silnoj potražnji mlinskih proizvoda kupcima na veliko, ali i svakodnevnim kritikama zbog umanjenih isporuka brašna i stočne hrane, pa je svakodnevno morao, po sili prilika usmeravati veliki broj privatnih pekara u sve maloprodajne objekte, koje je u proteklih godinu dana otvarao na ovom regionu, tako da su ubrzo bivale potpuno očišćene svih zaliha brašna, što je i trgovce dovodilo u nezgodnu poziciju i svakodnevno izvinjavanje i pravdanje pred silnim brojem već naviknutih redovnih kupaca, koji su zbog izuzetnog kvaliteta brašna, čak usmeravali sve veći broj novih mušterija, pa su se ispred prodavnica često formirali i čitavi redovi, čekajući i očekujući dolazak nove isporuke.
A onda beznadnežni trgovci masovno navale kod Mirka u Prijepolje da traže robu
Šta je sa brašnom šefe ?
Kada ću već dobiti makar jedan kanion brašna ?
Imam unapred uplaćeno blizu dvadeset tona !
Ovako više ne ide – meni mesečno treba makar četiri do pet kamiona !
O ljudi shvatite već jednom - dobićete za koji dan.
Svi nam se mlinovi pokvarili pa stoje i nemogunamleti koliko nama treba.
Budite strpljivi pa ubedite mušterije da se malo suzdrže.
Okolo su velike šume, pa neka gule koru – dok nam mlinovi ne krenu, ili se negde ne snađu na drugo mesto.
Evo večeras sedam za volan u fiću, pa idem pravac tamo u Bečej da vidim šta je !
Šta je to za mene hiljadu kilometara vožnje – ništa, nije mi ni prvi ni poslednji put
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pon 27 Maj 2013 - 2:34

JEDAN MOJ SAN

Te večeri, 19. marta 2001. godine, iscrpljen mukotrpnim i napornim radom, legoh rano uveče u krevet, odmah nakon samog zalaska sunca, a nekim slučajem bez večere, što je sobzirom na moje stečene navike dosta čudno, ali je umor bio jači i san me odmah savladao, te sam brzo zaspao.

Dolazili su tu i gosti, glasno govorili, smejali se i nastojali da me podignu iz kreveta, ali im nije polazilo za rukom. Jedino što mi je smetalo bilo je glasno džemrganje televizora, gde se prikazivao nekakav strani film, pa sam morao oštro reagovati da ga malo utišaju jer mi je prekidao san. Pošto ni
to nije pomoglo, skočio sam i otišao u drugu sobu da promenim ležaj. Brzo sam zaspao, iako je električar stalno nešto luparao opravljajući, u kupatilu, veš mašinu i često tvorizao vratima.

Negde oko ponoći slučajno se, u snu, obretoh na lug kod Vučjeg potoka, na kojemu sam kao mali dečačić svakodnevno sa bratom Blažom čuvao ovce i krave i tu se neprekidno igrao do kasnih popodnevnih sati i prvog sumraka. Loveći ribe, ispod same debele jofe, gde smo uvek gazili hladnu, bistru i brzu Ljuboviđu , prelazeći sa jedne obale na drugu, pogledah dolje niz reku i vidjeh malog muškarčića, potpuno golog, gde trči prema meni preko Vučjeg potoka ispruženih ruku i viče:
'' Brani me đedo ! Ja sam tvoj unuk Novak ! – hoće da me ubiju!
U tome vidjeh i moju ženu, kako nekakvim tupim predmetom raspara kožu preko stomaka tom malom nejakom
mališanu. Doduše krvi nije bilo, ali se ogrebotina uveliko mogla videti.
Ja brzo bacih pecaljku u reku i pružih ruke prema detetu, koje mi u punom trku uskoči u nedra, dok ćerka juri za njime s velikim crnim nožem u ruci i glasno viče:
'' Ja ću ga zaklati''.
U tome momentu iza mojih leđa se pojavi visok suvinjav veoma star pop, sa likom mog oca Dušana, ali i patrijarha Pavla, na kojeg je on dosta ličio, sa velikom belom kosom i bradom do kolena. Lupi me dlanom po ramenu i reče:
'' Pogledaj ti one sotone šta rade od ovog đeteta. Ja sam Bogoslav Srećković – vladika narodni ! Krstio sam ovo dijete i lično im ga dao iz mojih ruku u njino krilo, a vidi šta rade ! Trebalo bi ih zbog toga protjerati daleko iza sinjega mora''.
Lupa prozora i zvižduk vjetra trže me u tom momentu iz sna. Dugo sam se prevrtao i okretao u postelji – zaspati više nisam mogao. Bio sam prinuđen čak i ustati da bih popio kafu u pola jedan ujutru, što mi se do sada nikada nije desilo.
Ali, bio je to samo jedan san ili noćna mora. San koji mi se stalno vrzmao u glavi, a neka viša sila me je nagnala i primorala da ga tog istog jutra u pola dva ujutru 20. januara 2001. godine zabeležim. Papir je ostao u pisaćoj mašini na stolu, a samo par sati nakon toga pošao sam u Bečej na posao.
Iako predhodno nisam imao nikakvih obaveštenja ili informacija o bilo čemu što bi mi možda moglo ostati u podsvesti i izazvati ovaj san, čak sam i uz put mislio o njemu. Desilo se možda i sasvim
slučajno, da toga jutra, na putu za Sentu, svrati i moja kćerka iz Čuruga, nađe tu belešku, pročita je i odustane od puta, a ja sam možda zahvaljujući baš ovom snu nakon nekoliko meseci dobio unuka N E Đ E LJ K A.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 23 Maj 2013 - 21:41

SAM SEBI DEDA

(Moj prijatelj – ekonomista i novinar, Mića Kaćanski iz Bačkog Gradišta napisao je zbirku šaljivih, ali i
istinitih, priča i anegdota sa područja Vojvodine.
Kako zbog materijalnih i finansijskih razloga nije bio u mogućnosti da ih objavi i štampa, kao svoju knjigu,što je zaista i jedna velika šteta, zamolio sam ga da mi jednu takvu priču posudi, kako bih je objavio u ovoj knjizi, što je isti sa zadovoljstvom prihvatio i složio se da je ovde uvrstim i prepišem, a ja napominjem da joj je on autor.
Ta priča mi se svidela i nekako me zaista oduševila, pa joj zato posvećujem ove dve stranice, s napomenom da je dosta izmenjena, jer je prilagođena nekim mojim sličnim životnim doživljajima iz
predhodnog minulog perioda i prošlosti).

$$$$$$$$$$$

'' Vraćajući se jedne prilike iz Crne Gore u Vojvodinu, u vozu bješe neviđena gužva tako da sam ceo put od Bijelog Polja do Beograda morao prestajati u hodniku, a onda jedva nekako nađoh jedno mesto da sednem do Novog Sada.
Tih 140 kilograma, koliko sam imao, bilo je veliko opterećenje za moje noge, koje su taj teret morale izdržati punih osam časova vožnje, ali sav srećan i zadovoljan što sam bio u mom zavičaju, umor uopšte nisam
osetio.
Na Novosadskoj autobuskoj stanici, u osam časova ujutru, gužva kao i uvek.
Dok se probijam da uđem u autobus – rulja me nosi. Mladi su se postarali da slobodnih mjesta nije bilo. Autobus kreće. Jedva da ima mesta i za stajanje, ali zadovoljan sam – krenuo sam kući.
- Čika Mirko! - ustupiću Vam moje mesto, izvolite sjedite – obratio mi se znalac.
Zahvalio sam se ljubaznom mladiću i sjeo.
- Dobro je što ima mlađih koji poštuju starije! Kaže mi saputnik pored mene, čovek zrelijeg doba.
Dobro je, nema šta – svaka mu čast - odgovorio sam, a gledam i buljim gotovo frapiran šta se dešava ispred naših sjedišta.
- Gledate kako se ljube? – neka, to je za njih – opet će moj saputnik.
Smeta mi što se ponašaju kao da su sami na ovom svetu, a ne u prepunom autobusu, nije to momenat za takve rabote – ljutito sam odbrusio.
- Ha, ha, ha – cereka se moj saputnik.
Nedavno sam imao priliku da se uverim da i moj ujak isto to radi...
U autobusu ! - ujak!
- Nego šta, mangup jedan – već se zanima za djevojke!
Pričate mi koješta čoveče, još će ispasti da ga samo djevojke interesuju.
- Reč je o mojem sinu, koji je meni ujedno i UJAK
Čovječe, šta pričate, kako je to moguće?– znatiželjno ga upitah.

- Čudite se kako mi je SIN postao UJAK!
Izvinjavam se gospodine, ali Vam u to ne verujem.
- Ispričat ću Vam, moj slučaj i uverit ćete se da je i to moguće –kategoričan je
Gorim od nestrpljenja i znatiželje i o tom čudu da čujem. Nasmejao sam mu se gotovo podrugljivo.
I ovaj poče priču:
- Kao udovac, oženio sam se udovicom Jovankom, koja je imala kćerku od 18 godina, a koja je tako postala moja pastorka. Moj otac Milan, koji me je često puta obilazio, zaljubio se u moju pastorku Milanku i oženio se sa njom, naravno bez moje saglasnosti i odobrenja.
Moj saputnik malo zastade, šeretski me pogleda i ponovo nastavi priču:
- Supruga mog oca, moja KĆERKA
– PASTORKA postala je tako moja MAĆEHA.
- Ona je rodila sina Dragutina koji je SIN i UNUK mojem ocu, jer je sin kćerke moje žene. Tako je taj dječak postao meni u isto vrijeme i BRAT i UNUK, jer je sin moje MAĆEHE, koja je istovremeno i moja KĆERKA PASTORKA.

Nemo ćutim i gutam svaku njegovu riječ, jer prosto u tome ne mogu da se snađem, a on kao da likuje mojoj zatečenoj pažnji i da sve to nemogu da shvatim, te sa još većim žarom nastavlja, uveren da će me ubijediti u
istinitost njegovog kazivanja.

-Moja žena je tom dečaku BAKA, ali ja sam i MUŽ i UNUK svoje žene, pošto mi je njena kćerka MAJKA –MAĆEHA.
Nikada ne bih ni pomislio da je tako nešto moguće – prokomentarisao sam mu krijući da sam vidno zapanjen.
- Vidiš da je moguće – prijatelju moj! Ceo Nuštin i pola okolnih sela znaju o udaji i ženidbi moje familije na nesvakidašnji način... Da nastavim! – Gde sam ono stao? Da!
- Kad je moja žena rodila sina Milutina, on je postao tatin ŠURAK, a moj UJAK, pošto je moj SIN Milutin, BRAT moje maćehe Milanke. Po srodstvu moje maćehe moja žena Jovanka, postala je BAKA, a ja SAM SEBI
D E D A.

Prekinuo je priču dok je zagledao izlazak iz autobusa djevojke koja se ljubackala sa momkom. Sačekao je da i
njen mladić ustupi mjesto svojoj vršnjakinji, a stekao sam isti utisak, kao da je očekivao da će doći do novog ljubljenja, pa kada se uverio da toga neće biti nastavio je meni da priča.

- Dok sam ja bio u radnom odnosu izborio sam se da moj SIN, koji mi je kao što sam već rekao DJED i
UJAK, tatin ŠURAK, majčin-maćehin BRAT, da stekne pravo na dečji dodatak. Sada ga je stisla još gora muka. Umro nam je OTAC, pa sam krenuo u Bečej, kod poznatog advokata, koji mi je daljni rođak, da mu se obratim za pravni savet. Bilo bi dobro da očeva zaostavština pripada samo meni. Neće valjati ako je budem morao podeliti između mene i mog UNUKA – BRATA, sina moje kćerke – pastorke...

- Žurno sam morao izaći iz autobusa, koji je već stao u Bačkom Gradištu. Dok autobus kreće očekujem da će me primijetiti i podižem uvis obje ruke. On je to mogao protumačiti kao pozdrav
ili kao predaju sudbini koja na sreću nije kao njegova, ali je za mene to bio samo JEDAN MOJ DOŽIVLJAJ.''

Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Uto 21 Maj 2013 - 10:45

S U D B I N A


JEDNA MI SE MALA SVIĐE
BLIZU REKE LJUBOVIĐE,
NA OBALI REKE LIMA
GDE LIJEPIH CURA IMA,

NA SEVERU BJELOG POLJA
ODAKLE JE LJUBAV MOJA,
IZ LIJEPOG TOGA KRAJA
SVIĐE MI SE JEDNA M A J A.

UGLEDAH JE TOGA LJETA
PORED LIMA KAKO ŠETA,
PA JOJ REKOH TOGA DANA
DA ŠETATI NESME SAMA.

U NIKOLJCU POKRAJ MOSTA
LJUBAVI JE BILO DOSTA,
JOŠ VIŠE ĆU DA JOJ PRUŽIM,
SAMO VOJSKU DA ODSLUŽIM.

PA ĆU ONDA DA JE VODIM
S NJOM POTOMSTVO DA IZRODIM,
GDE MI PRVO SUNCE SINU,
U TU RAVNU VOJVODINU.


Ovu malenu pesmicu posvećujem sinu IVANU i snahi MAJI – za
njihov dan venčanja, za njihovo zdravlje i veselje i svaku sreću u braku, životu i radu.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Uto 21 Maj 2013 - 10:40

D O Ž I V LJ A J

Ovih nekoliko stihova posvećujem bratu Milovanu i snahi Dragici koji žive u Subotici.

Dođe jednom moja lepa prija
Iz Lijeske – Zejak Anđelija,
Pa me tada na motoru viđe
S desne strane reke Ljuboviđe

Rekla mi je – prijatelju mio
Bil se s jednom curom oženio
Jedna moja drugarica mila
Za tebe bi ona dobra bila

Da je uzmeš – samo kad bi znala
Ja bih tebe sa njom upoznala,
Dođi sjutra do dvanajest sati
U Lijesku – ja ću te čekati

Onda ćemo otić uz Galicu
Da vidimo jednu čobanicu,
Koja ovce po Sokocu čuva
Kad pomuze – vareniku kuva

Ona ima sira i skorupa
Kod nje ćemo večerati skupa,
Ako ti se njena hrana svidi,
A ti češće dođi pa je vidi

S njom se ženi još ovoga leta
Jabučino nije preko sveta,
Tomaševci – svi će da se čude
Kad jetrva mojoj sestri bude

A onda je vodi niz Galicu
I s njom idi – tamo u ravnicu,
Da zasnuješ svoju porodicu
U lijepu varoš Suboticu

Sjutra dan sam otišo kod Anđe
I molio da Dragicu nađe,
Da joj priča – što je meni milo
Kako rekla – tako je i bilo.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 16 Maj 2013 - 23:41


SJEĆANJE

IMAM MLAĐEG BRATA MILOVANA
ZAJEDNO SMO OD NAJMLAĐIH DANA
MOJ ŽIVOT JE MNOGO TEŽI BIO
U NJEMU SAM SVAŠTA DOŽIVIO

TA VREMENA JOŠ TEŽA SU BILA
POSLE ONIH RATNIJEH GODINA
JA OD NJEGA STARIJI SAM BIO
PA SAM KUĆI VIŠE PRINOSIO

TAD USLOVI JOŠ TEŽI SU BILI
KAD SMO ONO IMANJE KUPILI
DANONOĆNO MOR'O SAM DA RADIM
DA BI KUĆE MOGO DA IZGRADIM

MNOGI MISLE – BILO MI JE LAKO
AL' VERUJTE – NIJE BILO TAKO
NEPREKIDNO RADITI SAM MORO
DOK SAM REKO ''ZBOGOM CRNA GORO''

PA NI ONDA LAKŠE BILO NIJE
RADIO SAM VIŠE NEGO PRIJE
PRAVIO SAM KUĆU OD KAMENA
NIJE BILO RADNOGA VREMENA

A SAD OPET POSLUŠAJTE MENE
JA ĆU JEDNU RADI USPOMENE
DA NAPIŠEM PJESMARICU MALU
ŠTA JE BILO U MOJEM SLUČAJU

DA NASTAVIM TAMO GDE SAM STAO
MADA MISLIM DA SAM PRETERAO
MORAM SKRATIT I TEKSTA I SLIKA
JER BI KNJIGA BILA PREVELIKA

MORALI BI ČITAT SVAKOG DANA
JER BI BILO NA HILJADE STRANA
I AKO JE OVAJ ŽIVOT MALI
MESECIMA LJUDI BI ČITALI

MOGAO BIH I IMAO SNAGE
DA OPIŠEM USPOMENE DRAGE
PA JOŠ JEDNU PJESMU ĆU SROČITI
JER JE NEBIH MOGO PRESKOČITI

PA ĆU REĆI U KRATKIM CRTAMA
ŠTA SE SAMO DOGAĐALO NAMA
S JEDNOM ŽENOM ŠTO SAM UPOZNAO
KAKVU SREĆU SA NJOM SAM IMAO

U ''KOBEKSU'' NA SLIJEPAČ MOSTU
DOZVOLJEN JE PRISTUP SVAKOM GOSTU
DANONOĆNO TU SE RADIT MORA
SMENA BUDE TEK KAD SVANE ZORA

PONEKADA NI ONDA SE NEDA
PREKINUTI DA SE SMENA PREDA
GOSTIJU JE SVE VIŠE I VIŠE
OD UMORA TEŠKO SE I DIŠE

I MUZIKA TU JE BILA FINA
IZ NOVOGA SADA – S PETROVARADINA
MUZIČARI - DOBRI SU NA GLASU
AL' GLEDAJU KAKO DA SE SPASU

NAVALILI GOSTI SA SVIH STRANA
VIŠE IH JE NO ŠLJIVOVIH GRANA
NI PO SATA NE DAJU IM MIRA
I DAN I NOĆ – MORA DA SE SVIRA

PA NE MOGU DA OTIDU NIĐE
NI DO BISTRE REKE LJUBOVIĐE
RADILO SE I PO DVADEST SATI
AL' TO NIKO NE MOŽE DA SHVATI

KUVARIMA – DUŠA JE U NOSU
DA IH PITAŠ – NE BI ZNALI KO SU
NA HILJADE SPREMAJU OBROKA
OD PREMORA NE VIDIŠ IM OKA

DA UGOSTE TOLIKO TURISTA
NA SAT IH JE I VIŠE OD TRISTA
SVAKO HOĆE NEŠTO PREKO REDA
A IMAJU I DRUGIH POTREBA

KONOBARI – KO SOKOLI SIVI
UVIJEK SU SVAKOG UGOSTILI
BAKŠIŠA JE UVEK BILO DOSTA
ZA DAN JEDAN – NJIMA PLATA OSTA

TE GODINE – SEDAMDESET PRVE
MILI BOŽE VELIKE LI VRVE
SEZONA JE – SVI IDU NA MORE
NI SAM NE ZNAM ODAKLE SE STVORE

TOGA DANA UMORAN SAM BIO
KAO DA SAM LIVADU KOSIO
DVADEST SATI – BILO MI JE DOSTA
ZA ODMOR MI – JOŠ ČETIRI OSTA

DVADEST ŠESTOG JULA TO JE BILO
DOBRO PAMTIM ŠTA MI SE DESILO
PRIJE PODNE OKO DESET SATI
UVEK ĆU SE TOG DANA SEĆATI

MOTOROM SAM DOŠO DO LOZNICA
GDE MI ŽIVI SESTRA – UDOVICA
PRO POPOVA PRLA – MAKADAMOM
PRAŠINA SE PODIZALA ZA MNOM

KADA BLIŽE NJENOJ KUĆI PRIĐOH
JEDNU CURU NA TERASI VIĐOH
NIJE LEPA – ALI JE STASITA
IZGLEDA MI – MNOGO PONOSITA

BJEŠE TANKA, VITKA I VISOKA
BEZ SUMNJE JE PRAVA CRNOGORKA
VIDEH NJENO NASMEJANO LICE
PA MI NEŠTO PRIONU ZA SRCE

DVA JOJ OKA SJAJU ISPOD VEĐA
DO RAMENA KOSA JOJ JE SMEĐA
KO JABUKA - RUMENO JOJ LICE
IZNAD OČI – CRNE TREPAVICE

JA LJEPOTU ONDA NISAM GLEDO
TOG ČASA SAM NJOJZI SRCE PREDO
PA POMISLIH – OVA JE ZA MENE
SAMO SESTRA – DA NEKUDA KRENE

TAKO SAM JE GLEDAO SA TREMA
SPAVA MI SE – AL SPAVANJA NEMA
DONESI MI CURO MALO VODE !
ONA SKOČI – U KUHINJU ODE

PO KUHINJI NEŠTO JE PRČKALA
KAO NEŠTO DA MI JE ZBRČKALA
SKUVA KAFU I DONESE SOKA
TOG DANA SAM PIO KAO STOKA

SESTRA REČE – TA CURA GLEDA TE
ČINI MI SE – PRILIKA JE ZA TE
TO JE KĆERKA – RAJEVIĆA BRANKA
MAJKA JOJ JE OD SINĐIĆA – STANKA

IZ KORITA KUDA OVCE PASU
FAMILIJA – ČUVENA NA GLASU
ĐALOVIĆI I OKOLNA SELA
ĆOJBAŠE IH ZOVU OD MALENA

ALEMPIJE – DEDA JOJ SE ZVAO
NIKOM NA SE – NIKAD NIJE DAO
OPSOVAT GA NIKO NIJE SMIO
JER VELIKI PRZNICA JE BIO

OTAC BRANKO – SVE JE NASLEDIO
NIKOME SE NIJE PONIZIO
UZ GUSLE JE UVIJEK PJEVAO
KAD JE STOKU NA PAŠU TJERAO

NIKAD NIKOG – NIJE SE STIDIO
NA DALEKO – UVEK JE VIDIO
RADIO JE ČASNO I POŠTENO
SVE OVAKO KAKO JE REČENO

TO MI PRIČA MOJA SESTRA
TU JE BLIZU BILA CESTA
NISAM MOGO – DA ODGODIM
NO SVE MISLIM – DA JE VODIM

REŠIH SA NJOM DA SE ŽENIM
CEO ŽIVOT DA PROMENIM
PORODICU - DA ZASNUJEM
RODITELJE – OBRADUJEM

SVE TO BEŠE IZNENADA
NA MOTOR SAM SJEO TADA
IZA SEBE NJU STAVIO
SA SESTROM SE POZDRAVIO

OTIDOSMO PRAVO DŽADOM
SLEPAČ MOST SAM GLEDO KRADOM
NISAM MOGO DOĆ U SMENU
KUĆI VODIM MLADU ŽENU

U JABUČNO KAD STIGOSMO
RODITELJE TAD VIDESMO
PONOSITO JA IH GLEDAM
HOĆU SNAHU DA IM PREDAM

JA IM PRIČAM SVE DA ČUJU
ONI MENI NE VERUJU
BIJAŠE IM MNOGO MILO
OD NJE ČUTI ŠTA JE BILO

NAČULJILI OBE UŠI
NA KUĆI SE DIMNJAK PUŠI
TO VEČERU MAJKA SPREMA
JER GOTOVO NIŠTA NEMA

POSLIJE SMO VEČERALI
HLEBA, SIRA I KROMPIRA
I KISELOG MLEKA BEŠE
DA U KUĆI BUDE MIRA

NA POSO SE SNAHA DADE
OD TOG DANA TU OSTADE
ONA RADI U TKAČNICI
JA ''KOBEXU'' – ''BJELASICI''

NAIVNI SMO POSLE BILI
POSLOVE SMO NAPUSTILI
OTIDOSMO TRAŽIT SREĆU
U PRIVATNOM PREDUZEĆU

NAPUSTISMO BJELO POLJE
NE OD NAŠE DRAGE VOLJE
NO USLOVE TRAŽIT BOLJE
ODOSMO U PRIJEPOLJE

NI TU NISMO DUGO BILI
RADNJU SU NAM ZATVORILI
IMADOSMO MALO SREĆE
PROMENISMO PREDUZEĆE

IZ BEČEJA JEDNA FIRMA
ZA TRGOVCE MESTA IMA
ONI BJEHU IZ RAVNICE
OTVARAJU PRODAVNICE

JA I ŽENA TU OSTASMO
U FIRMU SE UGURASMO
TRI GODINE TU SMO BILI
I DOSTA SE NAMUČILI

AL' NAM NI TU VAJDE NEMА
MORA MESTO DA SE MENJA
STIŽE VIJEST IZ RAVNICE
ZATVARAMO PRODAVNICE

JA I ŽENA – JAOJ MENI
OSTADOSMO SKAMENJENI
VIŠE NAM JE SVEGA DOSTA
SKOČIT ĆEMO U LIM S MOSTA

DOĐE JEDAN MAĐAR MLADI
PRIJATNO NAS IZNENADI
REČE NAMA – NISTE LUDI
NO BUDITE SVOJI LJUDI

'AJTE S NAMA U GRADIŠTE
DA NAĐETE UTOČIŠTE
NAŠA FIRMA MALA NIJE
NOSI NAZIV INDUSTRIJE

TU SE MNOGO ŽITA MELJE
SVUD JE PJESMA I VESELJE
U SKLOPU JE KOMBINATA
TU ĆEŠ MIRKO BITI TATA

TI ĆEŠ TAMO ŠERIF BITI
LJUDI ĆE TE CIJENITI
NAŠ PREDSTAVNIK TI SI BIO
KOLEKTIV SE PONOSIO

NEMOJ SADA NI DA ČUJEŠ
DA OTKAZE POTPISUJEŠ
NE SMIJEŠ NAS IZNEVERIT
NO SE MORAŠ S NAMA SELIT

DO STANA ĆEŠ SVOGA DOĆI
MI ĆEMO TI SVI POMOĆI
MI SMO TAMO SVI KO JEDAN
NEĆEŠ KOD NAS BITI ŽEDAN

JER SVI DOBRO ZNAMO KO SI
TO TI MNOGO DOPRINOSI
TRGOVCA TE BOLJEG NEMA
OD PRIMORJA PA DO SREMA

PO TERENU SVUD SI HODO
MNOGO SI NAM BRAŠNA PRODO
VIŠE NEGO OSMORICA
KOJE ČEKA MITROVICА

ONI VIŠE RADIT NEĆE
ŽELIMO TI MNOGO SREĆE
RADNICI SU ODLUČILI
I PO MENI PORUČILI

S PORODICOM MORAŠ IĆI
SVI ĆEMO VAM RADO PRIĆI
ŽENU ĆEMO ZAPOSLITI
BLAGAJNICA TU ĆE BITI

PRIHVATISMO ŠTO JE REKO
TU SAM NOVU KUĆU STEKO
U GRADIŠTU - KOD BEČEJA
S PUNO PESME I VESELJA

PRIJATELJA IMAM DOSTA
ZAUVEK MI SRCE OSTA
S PORODICOM U GRADIŠTU
SVAKI DAN SMO U DVORIŠTU

ŽIVOT MI JE LIJEP BIO
PENZIJU SAM OSTVARIO
DRUŽIO SE SA MNOGIMA
ZAHVALAN SAM ZA TO SVIMA

UNUČAD SU STALNO SA MNOM
VIŠE NEGO S NJINOM MAMOM
STALNO ŽELE DA ME VIDE
NEMA ČEGA DA SE STIDE

SADA PISAT NEĆU VIŠE
AMERI ME UNIŠTIŠE
TELO MOJE OZRAČIŠE
SVU MI DUŠU RAZORIŠE

SAD POSLEDNJE DANE BROJIM
KAO I DA NE POSTOJIM
JEDNOG DANA JA ĆU OPET
NA STRAŠNO SE BRDO POPET

VIŠE ONOG SELA TUSTA
GDE ME ČEKA ONA PUSTA
VJEČNA KUĆA OD KAMENA
BEZ PROZORA I ŠLJEMENA

U KOJOJ SAM U MLADOSTI
SVOJIH DRAGIH STAVLJO KOSTI
PA I MOJE NEK TU BUDU
AKO NISAM ZA OSUDU.


Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 16 Maj 2013 - 23:26

U VELIKOJ ŽUPI – PRIJEPOLJSKOJ
G O D I N A 1973.

Toga popodneva vratiše se Mirko i Desimir iz Prijepolja u Veliku Župu, sa ključevima od stana i lokala, pa odmah poče priprema, čišćenje i uređene prostorija, kako bi odmah podneo zahtev za otvaranje prvog prodajnog objekta, od tridesetak planiranih.
Ubrzo je stiglo odobrenje, saglasnost i rešenje za rad maloprodajnog objekta, pa se i sipruga prihvati posla, a on se dade u nabavku mešovite dopunske robe, ali paralelno i prodaju mlinskih proizvoda na veliko, kao i dalje napredovanje u zacrtanim ciljevima za otvaranje više takvih maloprodajnih objekata, te obiđe i trgovinska preduzeća; ’’ Gradina’’, ’’Sokolica’’, ’’Bojna njiva’’ i mnoga druga, ali i mnoge privatne pekare, sklopi i zaključi više čvrstih ugovora uz pune cene i avansno plaćanje robe, pa relativno brzo očisti nagomilane zalihe mlinskih proizvoda, te omogući redovan i normalan rad svih Bečejskih mlinova.
Otvori Mirko tridesetak prodavnica na celom ovom regionu od Užica do Podgorice, pa je bilo baš lepo posmatrati ispred njih, cele karavane konjskih i volujskih zaprega, natovarenih brašnom i ostalim artiklima, potrebnim za ova seoska domaćinstva.
Pristizao je dosta veliki broj privatnih pekara, pa je i Dele bio oduševljen, kada je u svom slobodnom vremenu mogao sa nekoliko svojih drugara svakodnevno istovariti i preko stotinu tona mlinskih proizvoda, a samim tim za samo nekoliko dana mogao je zaraditi više od svog ličnog dohotka koji je imao u tom putarskom preduzeću.
Dobro je Mirko obradio i razradio ovo tržište, ali u svoju ’’Bjelasicu’’, znajući da ima preko dvesta pedeset prodajnih objekata, nekako nije imao hrabrosti da priviri, smatrajući da je ipak na neki način radi zaposlenja svoje supruge, izneverio svoje velike dobrotvore Milisava i Radoja, napuštajući motel i restoran ’’Kobeks’’ na slijapač Mostu, ali i znajući da ’’Mlinska industrija’’ iz Bečeja i pored tri mlina nebi imala taj kapacitet da udovoljiti njihovim količinskim potrebama.
Oslobađajući se zaliha, zahvaljujući ovom tržištu, mlinari su ostvarivali izuzetno visoke lične dohotke preko izmeljave, pa je ’’Mlinska industrija’’ tako postala najača Bečejska firma u to vreme, pa je mogla kupiti čak i nekoliko odmarališta za svoje radnike, popot onog u Boki Kotorskoj, Opatiji i drugim, gde je i svaki radnik sa svojom porodicom imao besplatan odmor i boravak na više nedelja, ali je uvek puna novčanika, mogao svuda putovati i dospeti u sve Republike one lepe naše SFRJ.
I išli su radnici svuda organizovano, lepo se provodeći, po celoj Srbiji, Crnoj Gori, Bosni, Hrvatsko, Makedoniji, Sloveniji, Vojvodini i Kosovu, a dugo nakon toga su pričali i evocirali, svoja zapažanja i lepe uspomene.
Među svim narodima i narodnostima živelo je i vladalo bratstvo i jedinstvo.
Bllo je dosta i radnih akcija.
Uz pesmu i rad, zbijao se brat do brata, Srbin do Šiptara, Makedonac do Srbina, Crnogorac do Bosanca, Vojvođanin do Slovenca.
Zbijao se drug do druga – i Barska se tad’ radila pruga.
A na čelu one naše velike i prelepe Juge, bio je najveći njen sin, a i moj veliki drug iz 1970. godine, Josip Broz – Tito, od kojeg i Mirko te godine dobi orden za vojničke vrline.
Slavili smo Dan mladosti nosili njegovu štafetu koja je tokom mesec dana putovanja, stizala u svako selo i naselje, pa i ono najmanje – kujući tako bratstvo i jedinstvo među svim narodima i narodnostima, bez obzira na veru i pripadnost.
Rodila se te godine 18. novembra i moja kćerka Dragica, tatina i mamina mezimica u tom lepom gradu Prijepolju, na obalama reke Lima.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Ned 12 Maj 2013 - 20:01

NA ŽIVOTNOM PUTU MOME..!


Od veoma velikog broja fotografija, od kojih bi se mogla napraviti dosta velika i pozamašna knjiga u vidu albuma i auto-biografije, sa dosta stranica, koja bi bez reči, a slikovito govorila o mom životnom putu, mom ranom detinjstvu, nezaboravnoj mladosti i đačkim danima, životu i radu, zrelijem dobu i drugim životnim pustolovinama,
ovde ću prikazati samo jedan vrlo mali deo tih slika, jer bi mi za sve njih bio potreban izuzetno veliki prostor, ali kao veliki ljubitelj fotografije moram priznati da mi je mnogo žao što sve njih nisam mogao uvrstiti u ovoj knjizi,
jer je svaka od njih veoma emotivno vezana za ceo moj život, i svaka mi je na svojstven način draga, kao velika ljubav i uspomena na moju prošlost i brzo protekle minule godine.

U drugoj polovini XX. vijeka, obišao sam sve krajeve one lijepe bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, na točkovima prešao preko četiri miliona kilometara, pa skoro da i ne postoji mesto gde nisam došao, prošao ili boravio, od Jadrana do Subotice – od Đevđelije do Triglava.

Naravno da sve predele te predivne Države nisam mogao snimiti foto aparatom, koji je u to vreme bio moj najdraži rekvizit, pa ni kamerom jer je tada nisam imao, ali su ipak poneki detalji ostali pribeleženi i oni čine sastavni deo mene i duše moje.

Svaki pogled na bilo koju od tih fotografija vraća me mnogo godina unazad, čini me mnogo mlađim i srećnijim, vraća mi neku snagu i polet, napaja dušu i srce nekom toplinom, nadahnjuje mi i uliva neku
nadu, kao da sam se tek sada rodio i da me čeka neki još lepši život i neko veselije i srećnije doba, neko nebesko
još srećnije i bezbrižnije življenje, kao u raju, pa mi se nekako čini kao da ću vječno živeti, jer prosto nikako ne mogu da shvatim i poverujem u ovu stvarnost da čovek nije besmrtan, a čvrsto verujem da sam se rodio samo pedesetak godina kasnije, da bih to i doživeo, imajući u vidu veoma brz napredak tehnike tehnologije i robotizacije, kao i ogromnog nebeskog prostranstva, gde će ''atomski'' moći živeti daleko veći broj ljudi – nego što
danas živi na zemlji.
Sve mi to nekako brzo protrča, prohuja i proleće.
Zato ću i ovih nekoliko mojih fotografija uneti u ovu knjigu, gradeći tako neki maleni spomenik ka vječnosti. Možda će nekada i neki moji potomci i neki novi njihovi mlađi naraštaji, gledati ove malene fotografije, te se tako upoznati sa likovima njihovih predaka, pa će tako oživeti slike i uspomene na njihove pretke, koji će eto tako na neki način, makar preko ovih papira večno živeti.

Ja ću se ipak potruditi da na više CD i DVD, kao i više knjiga, narežem, odštampam i ostavim u arhivi preko sto hiljada raznih fotografija, vezanih za moje protekle dane i moju prošlost, sa raznih druženja i gostovanja po svim gradovima i selima širom Vojvodine, gde sam gostovao i družio se sa velikim brojem ljudi iz raznih klubova i udruženja, predvodeći tako ne samo borce i penzionere već i ostale rodoljube i patriote, šireći tako bratstvo i jedinstvo, stvarajući slogu, nove veze, poznanstva i prijateljstva među ljudima širom Srbije, a nadam se i verujem da će te slike i posle mene večno živeti i biti sačuvane, a moju širu biografiju opisaću u posebnom mom autobiografskom romanu, koji je u pripremi - ''NA PUTU KA VEČNOSTI''.

''BLAGO ONOM KO DOVIJEK ŽIVI
- IMAO SE RAŠTA I RODITI
Mirko D. Raković



[justify]
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 10 Maj 2013 - 23:04

U POTRAZI ZA SREĆOM


Radovala se Stevka promeni radnog mesta, pa jedva čekala da i to doživi, a Mirko dugo mislio i razmišljao, ne verujući u takvu mogućnost i obećanje onih Bečejskih gostiju koje nanese put preko Slijepač Mosta, one tople ljetne noći.
No prijatno se iznenadi kada nakon samo nekoliko dana dobi telefonski poziv iz Bečeja da hitno dođe u ’’Mlinsku industriju’’ radi konačnog dogovora i preuzimanje poslova vezanih za prodaju mlinskih proizvoda na ovom regionu.
I spremi se Mirko pa ode u Bečej, gde ga tamošnji domaćini veličanstveno dočekaše, kao kakvog cara, kralja ili presednika neke Države, pa je taj susret ostao u trajnom sećanju ovog mladog ugostitelja, trgovca i entuzijaste.
Zato odmah po povratku iz Bečeja reši da zameni i ostavi moped, pa na licitaciji kupi polovnog fiću, gde sa
mladom suprugom popakova malo prtljaga i ode na teren, malo dalje od svog mesta, znajući da je čovek u svom kraju nekako najgori i ne priznat, pa tako krenu na novom poslu da sreću okuša.
Odmah se u prvo susedno mesto lati novih obaveza, pa na ulazu u Veliku Župu zaustavi svog fiću pored jednog crnomanjastog, omalenog čovečuljka sa lopatom na ramenu, ovdašnjeg putara i stade ga pomalo propitivati.
Radoznali putar izbečio oba oka i načuljio uši pa se zabezeknuo izbuljio u pridošlicu, te pažljivo sluša i kao iz topa daje odgovore.
Dobar dan putaru.
Dobra van sreća i dobro nam došli – vidim da ste Bjelopoljci !
Da, da mi smo Bjelopoljci, a hoćemo da budemo Prijepoljci.
Pa neka tako i treba, baš mi je milo i drago – voleo bih da budemo komšije !
Voleo bih i ja, ali to nije izvodljivo.
A kako nije izvodljivo, sve je danas izvodljivo kad je dobre volje !
Ali nama mnogo što – šta treba.
Mi imamo i soli i hleba !
Pa za hleb i so bi se i mi nekako snašli- nego bi nam trebao neki smeštaj i jedan poveliki plac da kupimo, jer bi tu hteli izgraditi jedan poveliki magacin za brašno, a možda bi vremenom na tom placu i kuću pravili.
E vala ako se radi o magacinu za brašno, evo ja ću vam dati jednu poveliku livadu tu odmah pored one Srpske crkve, a pored same ove magistrale i to u samom centru Velike Župe, što je za te stvari mesto kakvo nigde nećete naći odavde do Titovog Užica, a što se tiče smeštaja i za to imam rešenje, jer moj prvi komšija Bogdan, koji tu ne živi nego dolje u Prijepolju, napravio je ogromnu kućerinu sa lokalom koja mu sada zvrji prazna, a obećavao nam je da će nam tu otvoriti kakvu trgovinu, đe bi mogli kupiti malo brašna i ostale kućne potrebštine, da svakodnevno ne vučemo dolje iz Prijepolja i da se ne gužvamo po autobusima, a vidite i sami da je ovo veliko naselje od skoro tri hiljade stanovnika, a baš pored te prodavnice vodi i onaj veliki makadamski put u vuše okolnih sela, pa svi koji kupuju brašno moraju isključivo tuda proći, jer nema drugog puta, sve odavde pa do Mataruga, gde ima više od petnajestak sela i zaseoka. Svim ovim ovde ljudima je bogomi brašno najpotrebnije, ali ova naša bedna ’’Sokolica’’ nije u stanju da snadbije kako treba ni one prodavnice u centru Prijepolja, pa je ovaj narod zbog toga ogorčen, a veliki deo njih za brašno ide i čak gore u Brodarevo, kroz koje ste verovatno i vi sada prošli.
Prošli smo preko Brodareva, samo petnajestak minuta ranije.
Eto vidite, moj region je sve do tog Brodareva, gde skoro svaki dan dolazim pešice i čistim kamenje, koje se opuči i padne po ovoj cesti, za neku bednu platicu, sa kojom jedva krpim kraj sa krajem, pa ako Bog da i bude napravljen taj magacin ili kakva prodavnica tu na toj mojoj livadi, možda ću imati neki prioritet da istovarim ili utovarim koji kamion kakve robe ili brašna, pa tako budem ostvario neke dodatne prihode,
da nešto bar đeci kupim ili da imam neki manji džeparac, pa ponekad možda obradujem i svoju suprugu !
Pa svakako, ako bi bio slobodan ili bio već negde tu u blizini da bi imao neki prioritet, ali bi se tu uglavnom istovaralo ili utovaralo brašno u vrećama po dvadeset pet ili pedeset kilograma, no si mi ti nekako tako pomalo žgoljav i čini mi se da nebi imao snage da sa još jednim ili dva pomoćnika istovariš ili utovariš šleper, a možda i dva dnevno.
O dobri čoveče, istovarao sam ja i po četiri velika kamiona veštačkog đubriva dole na Kolovratu, pa smo čak preko toga i nešto pretovarali iz traktora u kamione – nekakvu robu ili kukuruz za Pljevlja, a koliko sam samo utovario ili istovario kamiona peska i šljunka iz Lima, to ni sami Bog ne zna, nego samo ove moje ruke i ova moja iskrivljena i pogrbljena leđa.
E kada već pomenu Lim, reci mi molimte imali ovde u njemu ribe ?
E ribe čoveče ovde ima u izobilju, pogotovo skobalja koji se po vas dan i noć baca i praćaka, a ima ga toliko da ako znaš da pecaš na plovak, kao neki Pribojci što ovde dolaze da ga hvataju, možeš brate da nahvataš i po pune dvije vreće, pa nosi kući neka žena čisti i prži na zejtinu ili masti, ko što radi i moja Dragica !
A dobro, ti mi pomenu i neku veliku praznu kućerinu sa lokalom i nekog Bogdana.
E jes to je moj prvi komšija što radi u preduzeću ’’Rad’’ i on je tamo neki blagajnik, ali ajde otvorite mi fiću da uđem i da odem tamo sa vama da to vidite, jer on ima ceo gornji sprat slobodan gde ima pet – šest velikih soba sa kupatilom i velikom terasom.
Tu u prizemlju je ogroman poslovni i prodajni prostor, gde je skoro mesec dana radila neka privatna prodavnica iz nekakvog, kako mi rekoše prvog privatnog trgovačkog preduzeća, ali je to izgleda bilo neko preduzeće grupe građana, koje se zvalo ’’Beograd-promet’’ ali oni tu nisu imali ni brašna, ni stočne hrane, ni niđe ništa, pa su to brzo zatvorili i eno sada zvrji prazno, samo unutra još stoje nekakve tezge i prazni rafovi, za koje se niko i ne pojavljuje da ih odatle nosi, a ko zna možda su Bogdanu ostali dužni za kiriju, pa je verovatno on to zaplenio dok mu dug ne oduže, no bi možda bilo najbolje, ako ste vi za to zainteresovani, da mi odmah odavde odemo da to vidite, pa da odemo dolje u Prijepolje do Bogdana i da vi sa njim o svemu tome popričate i detaljnije porazgovarate.
Ja se zovem Desimir Vuković, a ovde me svi zovu Dele – inače sam putar na ovoj magistrali do Brodareva !
A ja sam Mirko Raković, Bjelopoljac sa suprugom Stevkom takođe Bjelopoljkom.
No taman neka bude tako kako ti kažeš.
Najpre da odemo da sve to pogledamo, pa i tu tvoju livadu, pa ako nam to bude odgovaralo odmah idemo do tog Bogdana da se o svemu detaljno dogovorimo i da mi odavde startujemo i počnemo sa radom, pa dokle stignemo.
No reci mi molim te – koliko ta vaša ’’Sokolica’’ ima prodavnica ?
Ima ih oko stotinak, ali su svuda rasturene i razbacane !
Ima ih tu na Kolovratu, Seljašnici, u Ivanju, na Jabuci, u Pljevljima i Priboju, svuda tu po Prijepolju, u Novoj Varoši, na Kokinu Brodu, a ima ih i po Zlataru i Zlatiboru. Uglavnom ima ih dosta i velikih i malih !
E pa ajmo Dele odmah da vidimo i tog Bogdana, pa ako bude kakvog dogovora bićemo izgleda i komšije, a moja Stevka naka ostane kod tvoje Dragice dok se vratimo.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Sre 8 Maj 2013 - 23:49

UGOSTITELJ ODE U TRGOVCE

Al’ da vidiš jada iznenada !
Minula i turistička sezona pa osoblju ’’Kobeksa’’ malo, koliko – toliko laknulo, ali često naleti i poneki
karavan autobusa, parkira se tu ispred motela, pa iz njih izađe blizu dvesta putnika i nagrnu u restoran da se malo okrepe, nešto pojedu i malo se odmore i razonode, slušajući dobru
muziku.
Kao i obično tako i tog septembarskog dana ovuda natrča nekoliko takvih autobuskih karavana, među kojima i nekoliko njih sa omladinom, povratnicima sa radnih akcija, jer je te godine počela izgradnja pruge Beograd – Bar, pa pošto oko 22,00 časa odavde ode tamo prema Beogradu i onaj zadnji iz Podgorice, sala za ručavanje u ’’Kobeksu’’ naizgled ostade nekako neobična i polu prazna.
Najednom iz restorana doprije gromoglasan poziv šefa sale.
Šefe, alo šefe – druže šefe !
Traže vas u salu neki nepoznati gosti !
Koji su to nepoznati gosti i šta ću ja tamo - nepoznatim gostima ?
Pojma nemam, ali vas hitno traže !
Eno oni tamo što sede u onom ćošku !
Jedan od njih priča nekako čudno i ne razumljivo, pa mi se čini da nisu odavde !
O ljudi moji, pa ko su sada ti nepoznati da baš mene traže u ovako kasne sate.
Eto mene odmah tamo da vidim ko su i odakle su – dodade Mirko pa ustajući iz fotelje pređe preko malenog separea i izađe na veliku terasu sa koje otvori velika ulazna vrata i uđe u salu, te
prolazeći pored muzičara pođe upravo prema nepoznatim došljacima.
Junapod potkivanok – dobaci visoki, suvinjavi golobradi došljak, duge crne kovrdžave kose.
Mirko malo iznenađen i zaprepašćen, a ne znajući o čemu se radi, nađe se u malo neprijatnoj i nezavidnoj situaciji, ali smatrajući da gostu ipak treba nešto odgovoriti samo dodade.
Ovde nema potkovanih junadi, ali ima mnogo govedi, i to uglavnom sve sa golim i ne potkovanim papcima, ali je sada kasno, pa se do ujutru nebi moglo niđe naći neko june ili goveče, ali ako vam baš nešto tako treba onda dođite ujutru pa ćemo se i mi malo potruditi da nešto pronađemo, ako već želite da kupite neko goveče ili june.
Ma ne treba nama šefe nikakvo june ni goveče – skočivši sa tapacirane stolice, nekako kao uvređeno dobaci drugi, takođe nepoznati debeljuckasti prosedi gospodin, pa smešeći se srdačno potapša Mirka po ramenu.
Mi smo Vojvođani, stižemo iz Bečeja, a ovo je Mađar pa ti je nazvao dobar dan, umesto dobro veče, jer se to tamo kod nas dobar dan na Mađarskom kaže – jonapod.
Pa molim vas izvinite, ja ga uopšte nisam razumio, pa mi je to nekako izgledalo kao da traži june potkovano, te sam zato tako i odgovorio, ali vas opet ponovo molim – izvinite.
Ništa, ništa momče Crnogorče, to bi se isto i nama moglo desiti da se ne sporazumemo – ali se eto i to, dešava među nama živim ljudima, pa tome nema mesta ni za ljutnju, ni za uvredu.
Kada smo prošle godine boravili
dole u Kotoru, gde imamo neko naše radničko odmaralište i mi smo se malo čudili
kad su nas pitali; Đe si to pasa – đe si to pasa !
No mi smo preko ovog konobara trašili šefa ovog objekta, pa neznam jesmo li na dobrom putu i dali pričamo sa pravom osobom, jer smo mi samo neki takoreći putnici prolaznici, ali nismo besposleni, nego ovuda idemo službeno i istražujemo ovo tržište.
Da, da ja sam poslovođa ovog motela, a ovde se u ovo ovako kasno vreme samo slučajno nalazim – stade se Mirko, kao bajagi pravdati i nekako odbijati koje kakva ispitivanja i propitivanja ovih nepoznatih gostiju.
Pa šefe, kako kažete da ste se tu slučajno zadesili, ja bih vas zamolio da malo sednete ovde za ovim našim stolom, a pošto ste slobodni mislim da vam nećemo uzeti mnogo dragocenog vremena – izvolte sedite !
Hoću, hoću, uvek sa velikim zadovoljstvom volim da malo posedim i popričam sa našim gostima, kada makar imalo imam slobodnog vremena, a posebno sa putnicima namernicima i prolaznicima iz svih Republika ove naše lepe Juge.
Inače u Vojvodini sam služio i vojni rok i to u onom našem lepom, ravnom i zelenom gradu Somboru, u kojem mi je bilo možda čak i lepše nego na moru, gde sam boravio dve sezone sve od Ulcinja pa do Herceg Novog.
Radio sam i u onim Pivskim planinama čitavu godinu dana, gde sam trebao ponovo otići i tamo ostati, još prošle godine, ali eto imao sam sreću da ostanem ovde, kraj moje kuće, samo pet-šest kilometara pored ove reke uzvodno.
E čekaj malo šefe, čekaj – ubaci se u razgovor i treći došljak.
Mi smo čitavim putem od Čačka pa na ovamo slušali neke hvale o nekakvom restoranu ovde negde kod Bijelog Polja, pa su nam i u gradu pohvalili nekakav motel ’’Cobeks’’, a to je izgleda baš ovaj, gde su nam ispričali sve najlepše, kako o osoblju, tako i o kvalitetu usluga, pa smo mi evo tu došli da nešto večeramo ako je to moguće, nego šta nam vi, kao šef ovog restorana možete ponuditi za večeru !
Pa dragi gosti – mi se zbilja trudimo da gostima maksimalno udovoljimo koliko god je to moguće, no evo tu i šefa sale pa on odmah po vašoj želji može doći ovde da vas usluži večerom.
Znamo mi znamo, da on može odmah doći da nas posluži, nego šta bi nam ti preporučio za večeru.
Imamo sve vrste mesa, veči broj gotovih jela i sve po porudžbini - pa izvolte.
E pa mi bi nešto posebno poručili, pa šta košta neka košta, ali smo potpuno sigurni da nam vi to ne možete udovoljiti !
Pa ljudi može biti da mi to nemamo ali mi ipak kažite šta bi vi želeli za večeru ?
Mi bi večerali prženu pastrmku, ali smo sigurni i ubeđeni da to vi nemate !
Pa mi ćemo odmah pozvati i angažovati pecaroše da upecaju koliko god želite.
Jes šefe kad bi ovde ostali dva-tri dana da čekamo te vaše pastrmke.
Pa evo vas ja pozivam da svi zajedno odemo časom na pecanje – dodade Mirko .
Pa evo neka ide sa vama naš vozač Lala, a mi nemamo vremena za čekanje, no idemo dalje.
Pa hajde majstor Lalo da odemo tamo da uzmemo još kojeg pecaroša, da vidiš kako se peca ova naša potočna pastrmka.
Ušavši u kuhinju Mirko otvori vrata ogromnog frižidera – hladnjače u kojemu je samo pre nekoliko časova stiglo dole iz Podgorice, sa Mareze više od dve tone pastrmke za potrebe ovog restorana i ove kuhinje, a Lala videći njihovo praćakanje hitro zgrabi tri najveće, brzo dotrča do šanka i pozva svoje drugove.
Evo Majore, evo Duško da vidite kolike su – ja sam ih odmah upecao, ima tu i većih, pogledajte kako su lepe i šarene, i kako se lepo praćakaju, biće nam ovo dosta za večeru, a ako šta ostane ponet ćemo malo i za sjutra.
O Duško vidi, vidi naš Lalica se ne šali, eno baš tamo za onim šankom drži nekakve tri velike ribetine !
Ajde da vidimo jesu li to stvarno pastrmke !
E bogami baš jesu pastrmke – dajte nam sve tri i recite vašem šefu da odmah dođe ovde kod nas da se malo ispričamo – ljubazno dodade Duško i ode da sedne za svoj sto, a Mirko slušajući njihov razgovor priđe brzo Lalici, uze ga pod ruku i ode kod njih da im se pridruži.
Pa vala šefe, gledao sam svašta, a da neko tako brzo ulovi tri tolike ribe još baš nisam video, mada i kod nas na Tisi kod dolme ima dosta pecaroša koji love šarane ili somove, ali oni teko brzo ne grizu kao ove vaše – dodade debeljuckasti gospodin, pružajući Mirku ruku.
Hajde da se upoznamo !
Mi smo iz ’’Mlinske industrije’’ Bečej. Ja sam Dušan Kovačević – direktor te firme !
Ovaj visoki je Major Janoš referent prodaje ili kako bih drugačije rekao komercijalista a onaj što si sa njim pecao je naš vozač Lalica.
A ja sam drugovi, Mirko Raković – poslovođa ovog motela u sklopu T.P. ’’Bjelasica’’.
Mi smo malo krenuli na ovaj teren da prodajemo brašno i ostale mlinske proizvode, pa smo malo odmarali tu ispred Bijelog Polja, đe izvire neka kisela voda, te se nje dobro napismo, a naš Lala malo i utoči u jednu poveću flašu, koja mu se našla u kolima, da nam bude za usput, mada smo i mi iz Bečeja poneli bocu one naše žute sa naših bunara, no pošto smo dugo putovali i malo ogladneli oni iz one kafane nas uputiše evo kod vas na večeru.
Jes’ da su vas dosta hvalili, kako imate dobru muziku, kako rekoše negde od Novog Sada ili nešto tako slično, ali i da vam je dobra i brza usluga, pa kako nam rekoše imate dosta i gostiju, te mi i nismo hteli svraćati u onaj vaš novi hotel, čini mi se da nam rekoše da se zove ’’Sandžak’’ nego smo odmah ovamo dojurili, pa čemo onda odavde nazad u grad na spavanje, a da ćemo ovde naći čak i pastrmke, niti smo očekivali, niti
smo se tome nadali.
E Duško, da si tamo pogled’o koliko smo ih još upecali, pao bi u nesvest kako se samo toliko riba praćaka, ali ja ugrabih samo one tri poveće, a jedna će biti dovoljna svima za večeru – ubaci se Lalica u razgovor.
Ne, ne, ne jednu nego idi tamo do šanka pa kaži tim kuvaricama da nam prže sve tri, jednu neka iseču u tri
porcije, a one dve neka upakuju, da ih s nama ponesemo.
E čekaj malo Lalica - nemoj me prekidat !
Hoću još malo da porazgovaram sa ovim mladićem !
A Boga ti drugar, hoću da te pitam – imali ovde na ovom području neki mlin koji melje žito, pošto vidim da je okolo sve kamenito i šumovito, pa ne vidim nigde ni njivu, a kamoli pšenicu.
Pa ljudi ovo je Crna Gora a ne Vojvodina – ovde se ne radi toliko koliko tamo kod vas jer se mora sačuvat’ ovo kamenje, da bi se održala tradicija, sobzirom da ovde kod nas važi ono naše sveto pravilo;
Kad nekog vidiš da što jede, ti mu se primakni da mu pomogneš, ali ako vidiš da nešto slučajno radi, pogotovu ako nešto ore ili kopa, izmakni se malo podalje od njega pa ga odmah davijaj vlastima da to najhitnije spreče, jer bi se ovuda po ovim stranama stvorile njive, pa ko bi onda to radio i obrađivao ovolika imanja, a onu drugu tradiciju za one vaše Vojvođane što vole da oru i kopaju treba malo i odavde podržati, jer ko bi nam ovamo slao brašno, kukuruz i druge žitarice da nema njih.
Bože mi ’prosti – pocrkali bi od gole gladi ovi naši brđani i gorštaci, koji ne vole ni kera kad im ispod kakvog
drveta zauzne hlad, da se ne mogu ka’ ljudi odmorit’.
No ko bi bio tako lud od ovih seljaka da ide kopati njivu, kad može spavati do podne.
O šta mi momče napriča – začudi se Duško !


Iz kojeg to mesta iz Vojvodine ovamo dogone brašno i kukuruz ?
Pa uglavnom iz Bačke Topole, Kikinde, Zrenjanina i šta znam sve odakle.
A kakav je kvalitet tog brašna što ga ovde kupuju ovi brđani !
Ma kakav kvalitet, o ćemu to pričaš ?
Ovde za kvalitet niko živi nikada i ne pita, brašno je brašno samo da ga ima, a što ljudi nemogu pojesti, pojedu paščad i krmad.
Kojeg i čijeg brašna ovde ima najviše ?
Ma ljudi, mi i ne pitamo kakvo je i čije je, nego imali ga da ga možemo kupiti, jer se ovde teško do brašna dolazi, pošto je ovo bez žitni region, a mnogo ljudi živi gore po ovim brdskim selima i planinama, daleko od grada, pa kad se čune da je negde stiglo brašno i da se može kupiti, onda nagrne i ala i vrana, poneko dovede i po dva – tri konja, natovari po trista kila, pa otera gore kući, da ima za jedno vreme, stalno se raspitujući kada će stići ponovo da kupi još, da ima za svoju porodicu i ako ima što živo, a ovde se peče onaj veliki domaći hleb, a ne onaj gradski maleni, što nije ni na zub.
Pa kako to druže Mirko ti reče da ga nema dovoljno, a mi ga imamo toliko da i ne znamo šta da radimo sa njim. Imamo tri velika mlina, koja dnevno samelju i po dvadesetak šlepera, ali nažalost rade samo po nedelju dana, pa onda najmanje toliko stoje, jer ga nemamo gde uskladištiti, ali i nemamo kupaca kojima
treba toliko brašna.
O moj druže, o kakvom skladištenju ti to pričaš.
Ovde kod nas ne trebaju nikakvi magacini za skladištenje, jer se sve to u tren oka rasproda još iz kamiona, a mnogi ostanu i bez praške, te se razočarani kući vrate, bez brašna, a slušao sam i svađe mog direktora sa onim direktorima mlina iz Bačke Topole, kada dođu ovamo, jer obično dođu ovde kod mene na ručak ili večeru, pa razvezu priču o lošem snabdevanju brašnom, jer mi na ovom našem području imamo preko dvesta pedeset prodavnica, a svakoj treba najmanje jedan kamion nedeljno.
E Majore, Majore, čuješ li ti ovo - moj Majore !
E Bogami čujem direktore – nego ajde da mi tog momka primimo kod nas, pa da on bude ovde naš predstavnik za Crnu Goru, i da nas oslobodi naših muka i nevolja oko prodaje i tržišta, ako je sve to istina kao što priča taj momak – dodade Major.
Evo ja odmah primam ovog momka da bude naš predstavnik za ovaj region.
E pa druže od sada si ti naš komercijalista – jeli važi ?
Ne ne važi, mene je ovde odlično, pa nebih da tražim hleba preko pogače, jes da se puno radi, ali sve u svemu dobro mi je, ali i kad bih hteo, ja nemam trgovačku školu, niti potrebnu kvalifikaciju za taj posao.
Pa dobro, imaš verovatno završenu, kako mi rekoše, ugostiteljsku školu, a to je vrlo jednostavno da položiš razliku predmeta i odmah dođeš do diplome, a nama ne trebaju nikakve diplome, nego rad i to na terenu, što znači putovanje svakog dana, a pošto vidim da si izuzetno vredan i poslovan, takvi nam upravo i trebaju, te ako si oženjen mi smo spremni da ti odmah primimo i suprugu, pa bi nam ti malo pomogao da na ovom terenu otvorimo jedno tridesetak prodavnica, radi prodaje brašna i drugih naših proizvoda, a tvoja supruga bi bila poslovođa jedne od tih prodavnica.
Mi smo skoro u Bačkom Petrovom Selu prodali jedan mlin, pa smo voljni da taj novac odmah uložimo na ovo tržište, otvaranjem prodajnih objekata, ali i izgradnjom jednog velikog magacina za skladištenje brašna, odakle bi se kasnije razvozilo na sve strane, ali i u te naše maloprodajne objekte.
No dobro ljudi, moram razgovarat sa suprugom šta ona o tome misli, mada je i ona zaposlena, ali nažalost radi posao pod nekim neizdržljivim okolnostima, pa ako se složi i
prihvati – prelazimo kod vas, ali samo i isključivo tod tim uslovima što ste rekli.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Sub 4 Maj 2013 - 14:42

SVE ZA LJUBAV
GODINA 1972.

Ta velika moja simpatija radila je u tkačnici vunarskog kombinata, koji je u to vreme zapošljavao preko sedam hiljada radnika, a njen posao u ogromnoj nepreglednoj sali u kojoj je smešteno preko tri stotine mašina za tkanje, koje su proizvodile ogromnu i nepodnošljivu buku - bilo je pravo mućenje.
Trebalo je imati ogromnu volju i hrabrost da se provede osam časova neprekidnog rada u nesnosnoj buci i galami, poslužujući vunenim nitima tri velike tkačke mašine sa velikim razbojima.
Posle venčanja ta moja velika simpatija i mlada ženica preseli na stan kod zaove Blage, gde je neprestalno buljila dolje na Lim i maleni makadamski put, iškekujući dolazak svog mladog supruga, kojemu se prilikom svakog dolaska i susreta morala požaliti, na grozne i nepodnošljive radne uslove u njenoj fabrici, te neverovatnu pospanost i užasnu glavobolju.
Ni mladi suprug tim informacijama nije bio baš oduševljen, ali nije imao rešenje
kako sažaliti i zaštititi mladu suprugu, kada se nigde drugo nije ni moglo tako lako zaposliti
Te svakodnevne jadikovke, duboko su se uvrzle u glavu mladog ugostitelja, koji je satima, danima i mesecima maštao kako da joj pomogne.
Da je prebaci i primi kod sebe na posao u ’’Kobeksu’’ ?
Da radi u toj prokletoj kafančini kao spremačica, konobarica ili kuvarica ?
Zar da skoči s konja na magarca – da umesto osam radi po dvanajest sati, možda i još teži, mukotrpniji i ne zahvalniji posao.
A ne, to njoj ne dolikuje, niti je za nju takav posao.
To čak ni on nikako nebi mogao ravnodušno prihvatiti.
Da je pijane glave maltretiraju – to nikako ni njemu ne priliči.
Pa šta drugo da radi ?
Da je ubeđuje da napusti fabriku i ode u Jabučino da čuva ovce i goveda.
Da jurca za stokom preko strašnih šumetina, preko Suvog i Vučjeg potoka
Da muze krave, razlijeva karlice, skuplja kajmak i siri sir,
Da ore njivu, sadi povrće i seje kukuruz, ječam, ovas i heldu,
Da uzme motiku, kopa i plevi njivu od jutra do večeri,
Da seno kosi i vodu nosi,
Da seče, stura i tuta drva niz Retkovine i Majinu goru,
Da gazi hladnu Ljuboviđu i preko nje drva vuče,
Da plasti livade, nosi seno, polaže stoci i čisti štale,
Da se vere i pentra po drveću, da bere mahovinu i skuplja pečurke,
Da nosi i melje žito u vodenicu na Gevčini,
Da mesi i peče proju i kuva kačamak,
Za sve je potrebno strpljenje, pa će možda doći i to vreme da je negde prebaci – makar u neku prodavnicu.
Ali kako kad nema takvu kvalifikaciju.
Maštao Mirko tako maštao, danima i mesecima, pa iako je nije često viđao jer su im se smene često mimoilazile, iz njegove mladalačke glave nije izlazila misao i sećanje na njenje žalopoljke i činjenicu da je, zbog te proklete strašne buke i tutnjave, neprestalno i glava bolela, često hvatao i dremež, tako da je bila i izgledala kao uspavana lepotica, uvek tužna i natmurena lica.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 3 Maj 2013 - 18:40

U MOTELU ’’COBEKS’’ – NA SLIJEPAČ MOSTU


Velika crna luksuzna, brza i konforna limuzina vijugavom makadamskom džadom, pored Ljuboviđe, u tren oka stiže na Slijepač Most, gde je vozač Popadić parkira na svega nekoliko koraka ispred glavnog ulaza velikog lepo urađenog modernog svetlog i sveže ofarbanog montažnog motela, sa napred izgrađenom velikom betonskom terasom na kojoj se može po potrebi postaviti preko dvadeset okruglih ili četvrtastih stolova sa četiri stolice.
Sa druge strane te betonske terase, izgrađena je ogromna pokrivena sala i restoran sa znatno većim prostorom i kapacitetom preko sto pedeset sedišta, ispred koje se prostire velika savremena i lepo urađena kuhinja sa svim potrebnim priručnim magacinima i ostalom potrebnom opremom i uređajima.
U neposrednoj blizini kuhinje urađena su i opremljena јoš dva izvaredna salona i separea sa televizorima, predviđena za ugodan boravak i nešto mirniji odmor umornih vozača i njihovih saputnika - sve lepo, prikladno, savremeno i konforno.
Pa Rakoviću ti si tu već odavno, pre mesec dana, primljen za rukovodioca i šefa ovog objekta, pa srećno bilo i da nam budeš priznat i čuven poslovođa, da ovde pošteno i dobro radite, a mi ćemo ti svakodnevno iz Bijelog Polja slati podosta gostiju, ali ćemo i mi često ovde dolaziti sa našim poslovnim partnerima i saradnicima, na doručak, ručak ili večeru, a ti imaš otvorene ruke za nabavku robe i dobro snabdevanje ovog objekta, ali samo da znaš da želim da nam gosti koje mi budemo dovodili budu izuzetno zadovoljni našim uslugama, te da će svo to jelo i piće ići na reprezentaciju, pošto mi za to imamo planirana određena sredstva u našem poslovnom fondu, a šta sve to košta mi ti se u te stvari nikada nećemo puno mešati jer si ti za to stručniji od nas, ali gledaj molim te da ovaj objekat bude poslovao pozitivno – bez gubitka.
A sada nam ovde reci, molim te jesi li ti negde samostalno radio i koliko si dugo radio na tim kuvarskim poslovima, jer nas to prvenstveno interesuje, pošto smo često puta slušali koje kakve priče i pričice da kuvari po ovim našim Bjelopoljskim kuhinjicama znaju često da naprave i određene malene gubitke.
Pa poštovani i dragi direktori naše na daleko čuvene ’’Bjelasice’’, ja sam završio za kuvara, mada pomalo poznajem i poslastičarstvo, ali i usluživanje, pa kad je to već tako i kada ste odlučili da me primite, ja vam se na tome mnogo zahvaljujem, ostajem ovde na poslu, prekosjutra u ponedeljak dolazim na otvaranje ovog objekta i odmah nastavljamo sa radom, s tim što sam kada se već mora tu ostati, čvrsto odlučio da steknem i ove druge dve diplome, pa ću s vremena na vreme otići dole do Titograda da i to što pre završim, jer lično smatram da i to moram imati položeno, a za moj kvalitet i organizaciju rada u ovom budućem našem objektu ostaje da se vidi, ali ću i od svojih radnika, saradnika zahtevati malo više rada i discipline na poslu, te sam siguran da ni rezultati u tom slučaju neće izostati, ali mi se čini da će ovaj naš parking za automobile uskoro postati mali, pa bih vas unapred zamolio, ako se za to ukaže potreba da kupimo ovu Milevu livadu tu iza školskog dvorišta, kako bi proširili ovaj parking, jer ja planiram da ovde dovedem neku dobru muziku, ali imam i nekih drugih ideja, samo mi treba vaša podrška, kao na primer da za vozače autobusa, koji ovuda svaki čas prolaze, čak i u karavanima po nekoliko njih jedan za drugim, a koji dovezu po pedesetak putnika besplatno dam poneki obrok.
E šefe u svemu tome i tvojoj ideji svaka čast – od ovog momenta od nas u tome zaista imaš punu podršku, a ti do ponedeljka razmisli kako da damo ime ovom objektu,
Pa ja predlažem, ako vi to prihvatate, no to je vaše i da odlučite – ’’C O B E K S’’.





PRVA MOJA SIMPATIJA
GODINA 1971.


Te subote pred veče, luksuzna limuzina donese Mirka sa Slijepač Mosta makadamskim putem uz Ljuboviđu, do svoje kuće u kojoj zateče i radoznalog komšiju Milja, koji čekaše da čuje ishod razgovora sa predstavnicima ’’Bjelasice’’ i odmah predloži da se narednog jutra u ranim jutarnjim časovima krene u Lepenac radi kupovine onog mopeda, kojim bi novoprimljeni šefčić mogao putovati na posao.
Na otvaranju motela tog ponedeljka u jutarnjim časovima skupio se priličan broj gostiju iz Bjelopoljske opštine, ali i šire okoline, pa se jelo, pilo i mezilo skoro do samog sumraka, a direktor prilikom otvaranja objekta, na neki način prozva i Mirka, napominjući da se po njegovom predlogu prihvata ime motela ’’COBEKS’’, te se on proglašava kumom ovog objekta, ali i upravnikom, pa želeći svima sreću i puno zdravlja sa svima redom pozdravi, nakon čega uz muziku nasta ovo veliko slavlje i veselje.
Sledećeg dana i Mirko okupi svoje radnike radi dogovora, rasporeda i rada u motelu, pa odmah već u samom startu odredi rad u tri smene po šestoro, a on ode da traži muziku.
Radilo se u ’’Kobeksu’’ danonoćno u tri smene, gde je i gostiju bivalo sve više i više, te je i ovaj objekat kasnije bio veoma cenjen, čuven i reprezentativan na celoj relaciji od Beograda do Titograda, ali i za ovaj region na severu Crne Gore, zbog dobre, kvalitetne i brze usluge, ali i dobre muzike i pevača koji su zabavljali goste sve do ranih jutarnjih časova, ali i kasnije skoro preko celog dana.
Uslužiti tako veliki broj gostiju, od kojih su mnogi u toku ljetnje sezone, čekali i čitavih pola sata da neko ode i njemu mesto ustupi, nije bilo baš jednostavno pa je celokupno osoblje umesto osmočasovnog radnog vremena moralo raditi i preko dvanajest sati, da bi se nakon završetka smene, umorni i iscrpljeni, teturajući jedva dogegali do svojih kuća i domova.
Tako i Mirko jednog toplog i vrelog avgustovskog dana, iscrpljen i umoran, sede na svoj mali motorić pa pravac magistralom za Bijelo Polje, a onda preko Popova prla makadamom do Loznica, gde mu živi sestra udovica, punom brzinom odjuri da se malo odmori.
A tamo kod sestre, u goste stigla jedna smeđa vitka i lepuškasta devojčica, smeđih očiju, koja nekim prodornim pogledom obori s nogu mladića, koji se zacopa do ušiju i reši da je odmah zaprosi i vodi, kao snajku na poklon i da obraduje svoje ostarele roditelje u Jabučinu.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 2 Maj 2013 - 17:53

ZBOGOM VOJSKO – ZDRAVO ZAVIČAJU
G O D I N A 1970.

Služiti armiju u domu JNA u lepom, ravnom, zelenom i lepo uređenom gradu Somboru za mladog šefa kuhinje, koji je u slobodnom vremenu, bez ikakve dozvole i u svako vreme mogao izaći i prošetati po bilo kom delu varoši i ostati do mile volje, bilo je pravo zadovoljstvo, pa su mu ti vojnički dani strahovito brzo prohujali i protekli, a nebi zažalio da je tu ostao bar još nekoliko meseci, ali čemu vakat tome i vrijeme, i tome dođe kraj da odsluži vojni rok i pozdravljajući se sa velikim brojem oficira, ponovo sede na voz i odavde ode svome rodnom kraju, svome
mestu i svom zavičaju.
Srećni otac, majka i dva brata izvestiše celo selo, da dođu na proslavu, čast i veselje povodom odsluženja vojnog roka njihovog najdražeg člana porodice.
Evo ti Mirašu stiglo nekoliko pisama iz onog hotela gde si radio prije vojske, pa se ti ljudi mnogo interesuju i
pišu ti da čim vojsku odslužiš i dođeš ovđe, da im se odmah javiš i odmah ideš tamo na posao, jer te vele već dugo čekaju, pa se evo raspituju kad ćeš doći da što pre tamo ideš.
E fala Bogu Mirašu, kad osluži tu vojsku, no vala nećeš još tamo ići dok se malo odmoriš barem jedno dvadesetak dana – poče majka ubeđivat sina, kojeg uopšte nije videla skoro osamnajest meseci, jer je njemu fino i udobno bilo u tom Somboru, kao na moru, pa nije ni dolazio na osustvo.
Pa dobro dragi moji, odmorit ću jedno nedelju dana, mada nisam uopšte umoran, pa da idem opet tamo u Plužine, kad se već kao što vidim po tim pismima, toliko za mene interesuju, jer mi je obezbeđen stalni posao, a to je sada i za mene i za vas najpreče.
Pa dobro Mirko, kako ti želiš, no je nešto onaj naš Milorad Raković umutio, pa je nekoliko puta ovde dolazio da vidi jesi li ti stigao iz vojske i stao nas nešto ubeđivati kako je pričao sa nekim direktorom dolje u Bijelo Polje koji veli treba da otvori nekakav restoran tu na Slijepač Mostu, pa su veli riješili da tu tebe prime za šefa tog motela, pa bi ti to moj Mirašu bilo najbolje ovđe pred nosom da imaš pos’o, no da opet ideš nekud tamo Bogu iza leđa, a ja ću danas otići malo gore u Tusto kod Duće da viđu jeli Milorad još tu i da joj ufatim muštuluk za tebe.
Dobro, dobro majko, otidi pa vidi – reče joj sin i ode preko Ljuboviđe tamo kod Milja i Darinke da se malo vide i onako na dugačko i naširoko izrazgovaraju.
Posle malo poduže priče i ćaskanja sa Miljagom na prozoru se pojavi Darinka pa pomalo znatiželjno povika.
Pogledajte tamo kod Dujovog mosta stade neka besna limuzina !
Skoči i Miljov iza astala pa gledajući i on pored Darinke kroz prozor prema Dujovoj kući stade komentarisati.
Ooo Vidi Mirko kakva limuzina stala ispred vaše kuće !
Eno izlazi nekakva gospoda sa mašnama, a eno Vidne i Duja idu prema njima !
Eno ih nešto pitaju, kao da nešto ili nekoga traže !
Eno Vidna nešto rukom pokazuje ovamo na našu kuću !
Ustani Mirko da vidiš onu gospodu, li ajmo tamo kod njih da vidimo šta to hoće !
Odoh ja tamo da vidim ko su – dodade Miljo pa nazuvajuću na node gumene opanke brzo istrča iz sobe i kasom šmugnu dole niz džadu prema kući Rakovića.
Ooo Mirko.... Mirko, O Mirko, dođi brzo ovamo traže te neki ljudi iz Bijelog Polja, začu se Vidnin glas sa druge strane Ljuboviđe.
Evo ga Vidna evo, dolazi odmah za mnom, samo malo da obuje opanke – odgovori joj Miljo
sa makadamske džade.
Odmah Mirko navuče na noge opanke, pa trčećim korakom ’’napred marš’’ niz džadu, ali posle odsluženog vojnog roka i u civilnoj uniformi, pristiže Miljova pa oba galopom preko Ljuboviđe brzo stigoše do Dujove kuće i uleteše da vide
nepoznate pristigle goste, koji tu pre desetak minuta stigoše, onom besnom velikom crnom limuzinom, koju parkiraše pored reke - tu odmah pored drvenog mosta.
Dobar dan momci !
Jeste li se malo izjurili i izigrali po ovim zelenim livadama pored ove bistre reke – dobaci radoznalim momcima,
malo krupnijim glasom, omalen prosedi, debeljuckasti, lepo uglađeni i doterani crnomanjasti gospodin.
Pa nismo nikuda jurili niti gde jurcali, nego smo sedeli kod mene u sobi, divanili i pričali o kojekakvim svakodnevnim dogodavštinama po ovom našem Jabučinu i onim tamo ušoranim ravničarskim Vojvođanskim selima, odakle nam juče stiže i ovaj naš momak, a moj veliki i nerazdvojni drugar Mirko – odgovori mu kao iz topa Miljo.
Pa čekaj malo – koji je od vas Mirko i jeli to taj što je učio neku ugostiteljsku školu dole u Titogradu, pa je bio
u vojsci negde tamo u Vojvcodini !
Evo drugovi ovaj ovde, ovo je naš sin – ubaci se Vidna u razgovor.
E onda lepo, hvala Bogu imadosmo sreće, jer nam je o njemu pričao vaš rođak iz Tustva, pa nam je rekao da je
završio ugostiteljsku školu, pa smo mi zbog toga i došli da se malo raspitamo kada stiže iz vojske jer smo tu dolje na Slijepač Mostu napravili jedan dosta skroman restoran, pa evo već skoro mesec dana čekamo tog momka da ga primimo za šefa tog našeg motela, pošto verujemo našem drugu Miloradu, a inače nismo mogli nigde naći na ovom našem terenu osobu sa takvom kvalifikacijom da može voditi taj posao i biti šef tog motela sa dvadesetak radnika koje smo već primili i rezervisali za posao. No to su, kako da kažem, takoreći skoro sve neki samouki čobani i čobanice iz ove naše bliže okoline i ovih sela, a nama je potreban i poneki školovan kadar, a za šefa
odnosno rukovodioca ovog objekta nam treba baš takav, koji poznaje malo i kuvarstvo, pošto je to objekat pored ove
naše Jadranske magistrale gde prolazi veliki broj putnika namernika, ali i turista koji tuda prolaze i idu dole na more, pa će se verovatno tu morati kuvati više različitih jela.
E ljudi, bog vam dobro dao – upade mu Vidna u reč.
Rekoh ja njemu jutros da je Milorad kod nas dolazio i da nam je o tome pričao !
Bog vam dao svu sreću, kad se setiste da nam primite ovo naše dijete da ne ide tamo daleko u nepoznat svijet, đe evo tri – četiri godine nijesmo mogli, niti imali prilike da ga vidimo, a kada mi jutros reče da će opet tamo da ide – mrče mi svijest !
E vala Mirašu – nećeš tamo više ići nego ćeš, kao što nam rekoše ovi ljidi, taman ovđe kod nas raditi, tu na
pragu naše kuće – upade u reč i Dujo, pa skoči da poljubi govornika.
Čekaj malo, čekaj domaćine !
Nismo čuli ni njegov odgovor i pristanak na ovu našu poslovnu ponudu !
Šta nam Mirko ti na ovo reče ?
Pa ja sam juče stigao sa odsluženja vojnog roka i planiram da se odmorim jedno nedelju dana, pa pošto sam pre armije jedno vreme radio u hotelu ’’ Piva’’ gore u Plužinama, Mratinju, Brezni i Šćepan Polju, gde sam imao obezbeđen stan, hranu i prilično veliku platu, a evo ako hoćete možete i da vidite, stiglo mi je od njih i nekoliko pisama da se, odmah nakon odsluženja vojnog roka, što pre njima javim radi nastavka posla, jer me i oni čekaju evo skoro godinu i po dana, pa pravo da vam rečem, ne znam ni šta da vam kažem, ta vaša ponuda i jeste zaista unosna zbog
blizine moje kuće i mojih roditelja, ali meni ni tamo nije bilo loše.
a znam da su moji roditelji, kao i
moja braća emotivno vezani za mene, kao što su i pokazali u predhodnom
razgovoru sa vama, ali bez obzira što je taj vaš novi motel odavde udaljen
svega šest kilometara, nebi meni bilo sasvim lako i jednostavno svakodnevno
pešice putovati po dvanajest kilometara odavde do Slijepač Mosta i obrnuto, a
pogotovu nebi mi bilo lako putovati sam noću u kasnim satima preko ovih
nepreglednih pustara i šumetina.
Ali i rukovodilac tog objekta tu bi
morao biti neprestalno prisutan i posle svog radnog vremena, jer je to
ugostiteljstvo koje nema radnog vremena za rukovodioca tog i takvog objekta,
koji bi prema mojem ličnom mišljenju, pogotovu ako bih se ja toga prihvatio,
morao raditi non-stop neprekidno dvadeset i četiri časa.
Čak ni putovanje biciklom ovim
makadamom uveče preko ovih rupetina bilo bi sasvim nemoguće.
Mirkašu, Mirkašu - skoči Miljo sa drvene klupe.
To putovanje ćemo mi lako rešiti, jer mi juče
reče jedan gore na pijaci u Tomaševo da ima neki Tomović u Lepencu koji prodaje
neki moped, pa bi mi otišli tamo kod njega da mu udomimo ono tvoje biciklo, da mu još
nešto doplatimo i da kupimo taj motor, da bi ti sa njim mogao u bilo koje vreme
putovati jer on ima i svetlo, samo ti ostani tu da radiš u tom motelu i
poslušaj tvog tatu, mamu i ove ljude što su došli ovde da te traže.


Ooo vidi, vidi ti ovoga momka –
nastavi crnomanjasti uglađeni čovečuljak.
Izvinjavam se što se nisam prestavio
Ja sam Milisav Moračanin, generalni
direktor trgovinskog preduzeća ’’Bjelasica’’, a ovo je Radoje Ružić - moj
komercijalni direktor !
Na našem kolegijumu mi smo malo
razgovarali i smartali da je dovoljno da taj objekat radi u dve smene to jest
do 22,00 časa, a ti odmah već razvijaš pos’o, pa bi hteo da radi non-stop. Mi
se baš tako mnogo u ugostiteljstvo i ne razumijemo, no izgleda da si ti u tome
tata mata.
Šta ti o ovome misliš Radoje ?
Bogami direktore izgleda da on baš
ima pravo jer tuda ovim novim asvaltnim putrm, non-stop vrzmaju razni
automobili i kamioni po celu veče, pa bi to kao što reče ovaj momak možda i bilo
najbolje da to radi celu noć do zore i da se nikako ne zatvara – ni noću ni
danju.
U pravu si Radoje, nego ajmo odmah
ako se slažete da ovog momka povedemo dole do motela da ga on pogleda i malo
razmisli o svemu, pa ćemo ga odmah i vratiti dovde da ne ide pešice, a ako
odluči da ostane onda, pošto je sutra nedelja, u ponedeljak otvaramo taj naš
novo-izgrađeni objekat – dodade smešeći se Milisav.
No još nešto hoću da kažem, jer ako
ovaj momak se odluči da tu dođe za rukovodioca tog našeg motela, ja ću se radi
njegovog prevoza malo potruditi da mu se malo pomogne i dade malo kredita, da
kupi neko makar polovno vozilo da može stići kući sa posla, možda bogami i
često puta umoran, ako bude radio, kao što reče non-stop, a ja imam saznanja da
naš SUP u Bijelom Polju uskoro kupuje pet novih tristaća, a one stare fiće će
biti prodate na licitaciji, pa bi tako mogao položiti i vozački ispit, da bi
mogao kasnije voziti jedan od onih malih plavaca fića koji su još u izvarednom
stanju.
Ti Popadiću idi odmah i okreni kola
a nas eto odmah za tobom – upade u reč Ružić ustajući sa klupe i hvatajući
Mirka ispod miške.
E ljudi – hvala vam, mnogo vam
nezaboravna hvala, a ti Mirašu gledaj da ne izneveriš ove ljude nego se tu
zaposli kod njih, ovde je to blizu naše kuće da te makar možemo gledati –
zahvaljujući im se isprati ih Dujo.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 2 Maj 2013 - 16:56

OVIH NEKOLIKO STIHOVA, POVODOM DANAŠNJEG DANA, 01, MAJA 2013. A POVODOM SEDAMNAJESTO GODIŠNJICE TRAGEDIJE I PROGONA SRBA PO ČUVENOJ OLUJI - POSVEĆUJEM NAŠIM NAJMLAĐIM POTOMCIMA, SA ŽELJOM DA VEČNO ŽIVE U MIRU I SLOBODI- POŠTUJUĆI I CENEĆI BRATSTVO - JEDINSTVO I DA SE NIKADA VIŠE NA OVOJ BALKANSKOJ VETROMETINI NE DESE NIKAKVI RATOVI, NITI BILO KAKVI SUKOBI.
(VOLIM OVO MIRNO SELO I ŽITELJE MENI DRAGE - MNOGE MOJE PRIJATELJE, ŠTO DRUGARSTVO PRAVO GRADE).


ŽIVELA SLOBODA
----------------

KADA TE UJUTRO SUNCE PROBUDI
I SVEŽI VAZDUH TI ISPUNI GRUDI,
KADA ŽIVOT TEČE MIRNO - KAO TISA VODA
TO SE ZOVE S L O B O D A.

KADA TI SUNCE ZAKLONE PTICE,
A NE AVIONI - UBICE,
KADA LJUDI BEZBRIŽNO MOREM PLOVE
I TO SE S L O B O D A ZOVE.

KADA ČEKAŠ DA TI SE SA POSLA VRATE MAMA I TATA,
A NE IZ NEKOG GLUPOGA RATA,
KADA KOD BAKE I DEKE PROVODIŠ LJETO -
S L O B O D A ZOVE SE I TO.

KADA U SKLONIŠTE NE MORAŠ DA BEŽIŠ,
VEĆ MOŽEŠ U SOBI MIRNO DA LEŽIŠ,
KADA SE NE BOJIŠ ZBOG SVOG POREKLA I RODA
I TO SE ZOVE S L O B O D A.

KADA SA DRUGARIMA RAZMENJUJEŠ IGRAČKE,
KADA SE ZALJUBIŠ I SVET SE OKRENE NAGLAVAČKE,
KADA SE TRUDIŠ DA OSTVARIŠ SNOVE
I TO SE S L O B O D A ZOVE.

KADA NA SPOMENIK STRADALIM LJUDIMA POLOŽIŠ CVEĆE
I VERUJEŠ DA RATA VIŠE BITI NEĆE,
KADA TI JE IME OTADŽBINE SVETO,
S L O B O D A ZOVE SE I TO.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 2 Maj 2013 - 15:26

VELIKOME PRIJATELJU MOME
---------------------------

OJ TADIĆU JUNAČKI SOKOLE
SVI TE SRBI POŠTUJU I VOLE,
ONDA KAD SI U BEČEJU BIO
JA SAM TEBE MNOGO ZAVOLIO.

DVADEST PETOG DECEMBRA JE BILO
SEĆAŠ LI SE ŠTA SE DOGODILO ?
MOJE IME JA TI NISAM REKO
KAKO NEBIH VEĆU SLAVU STEKO.

ODGOVORNIM SMATRAO SE NISAM
TU JE BIO NAŠ DRAGI BUDISAV,
PREDSTAVLJAO SVE NAŠE NARODE
U BEČEJU NA TRGU SLOBODE.

KO BI MOG'O, A DA SE NE SEĆA
PORODIČNA - REKOH PREDUZEĆA,
ČASTAN ČOVEK I ONDA SI BIO
OBJERUČKI TO SI PRIHVATIO.

U DRUŠTVU SI TI BIO DULIĆA
I NAŠEGA BOJANA PAJTIĆA
PRESEDNIKA IZVRŠNOGA VEĆA
IZ NOVOGA SADA - PUNOG CVEĆA.

DA RAZBIJEŠ MALO SVOJU BRIGU
JA VELIKU POKAZAH TI KNJIGU
NA ČITAVIH ŠEST STOTINA LISTA
ŠTO SE ZOVE ''SVEMIRSKI TAKSISTA''.

TI SI ČOVEK BEZ IKAKVE ZLOĆE
SVA EVROPA SAMO TEBE HOĆE,
U RADU SI NEUMORAN BIO
SAV REGION TI SI POMIRIO.

SVE EVROPSKE OBIŠO SI ZEMLJE
EKONOMSKE UDAR'O TEMELJE,
I NAGRADU DOBIO SI ONU
U BIJELOM GRADU LISABONU.

DO EVROPSKIH STIGAO SI VRATA
TOGA DANA DVADEST SEDMOG MARTA,
PONOSNO SI, MIRNO - BEZ PANIKE
PREDSTAVLJAO NAŠE PRIVREDNIKE.

VELIKO SI PRIZNANJE DOBIO
ZA ZASLUGE KOJE SI ČINIO,
KAKVO NIKO JOŠ DOBIO NEJE
OD SEVERA DO JUGA SRBIJE.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 2 Maj 2013 - 15:01

PRAZNIČNE ČESTITKE
---------------------

SVIM PRIJATELJHIMA, DRUGOVIMA I POZNANICIMA,
SARADNICIMA, ČITAOCIMA, ČLANOVIMA I UČESNICIMA
NA ''FORUMU'' ISKRENO I SRDAČNO ČESTITAM
PRVOMAJSKE I USKRŠNJE PRAZNIKE.

(M. RAKOVIĆ - 01.MAJA 2013.GOD.)
Nazad na vrh Ići dole
MIGO

avatar

Godina : 55
Mjesto rodjenja/boravka : Stožer
Reputation : 11
Datum upisa : 20.10.2010

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 2 Maj 2013 - 12:10

И иако немам дара за писање , али зато волим прочитати лијепе ствари.
Ипак ћу написати пар ријечи да поздравим нашег земљака и пријатеља Мирка и да прокоментаришем његово писање.
Свака част на оваквом писању
Када имаш такав дар, вољу и љубљв пема завичају и животу којим смо живели тамо ђе смо одрастали.
Зато је и овај форум мјесто за такве радове.
Па ако не можемо да се дужимо у завичају онда бар на форуму.
Зато само настави са писањем да се бар за тренутак вратимо у завичај

Велики поздрав и само настави



Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Uto 30 Apr 2013 - 20:57

PRIMERAN KUVAR


Raportirao je dežurni oficir narednog jutra komadantu garnizona general – pukovniku Veljku Maškoviću o stanju i događajima u jedinicama, odelenjima, vodovima i četama u vremenu njegovog dežurstva, pa između ostalog napomenuo kako je pronašao usamljenog i zagubljenog tek prispelog regruta – itendanta.
A kako se zove taj vojnik i jesi li ga smestio u svoju jedinicu kojoj pripada – zapitao je komandant garnizona svog dežurnog oficira.
Izvolte druže komadante, evo upisao sam njegovo ime u ovoj svesci !
Evo, zove se Mirko Raković !
Kako to reče druže majore – Mirko ?
Raković – druže generale !
A odakle je taj vojnik Raković ?
Pa ne znam baš odakle je, ali mi se čini po njegovom naglasku da je Crnogorac.
E kad je Raković naređujem ti da mi ga odmah pronađeš i dovedeš gore u moju kancelariju, jer imam nešto lično da ga pitam.
Razumem druže generale – pozdravi major generala i pođe da pronađe mlado
intendanta – kuvara Mirka Rakovića.
Brzo je ušao u kancelariju načelnika jedinice, saopštio mu generalovu naredbu, pa pozvao druga zastavnika da pronađe vojnika Rakovića i dovede do kancelarije, odakle će ga major i kapetan dovesti na raport kod komadanta ovog velikog vojnog garnizona i predati uz obavezan vojni pozdrav i saopštenje.
Izvolite druže generale !
Postupili smo po Vašoj naredbi i naređenju, te doveli ovog mladog vojnika, koji se juče bio izgubio i nije mogao ovde da se snađe i smesti u svoju itedantsku jedinicu.
Pa dobro nam došao vojniče na
odsluženje svog vojnog roka ovde u ovom našem Somborskom garnizonu, a na ovom našem ravnom i lepom aerodrumu.
Reci mi vojniče moj kako se ti zoveš ?
Ja sam Mirko Raković iz sela Jabučina, opština Bijelo Polje u Crnoj Gori, odgovori mu skamenjeni vojnik, drhteći i tresući se na nogama, kao prut nad vodom, u stavu mirno ispred najvećeg vojnog čina u ovom garnizonu.
A odakle Rakoviću vi potičete ?
Mi smo druže generale poreklom iz Kuča, a moj deda i otac jedno vreme su živeli tamo u Gornjoj Morači, u mestu zvanom Dragovića Polje, pa su se naselili u Kolašin, odakle su ubrzo preselili u ovo Bjelopoljsko selo.
Reče li to Dragovića Polje ?
Da, da druže generale.
Odatle je i moja majka Vidna iz bratstva Bukilića dok je njena majka, a moja baba iz
istog tog sela, ali od roda Maškovića.
E zbog toga sam i tražio moj dragi Rakoviću da te dovedu ovde kod mene na ovo ispovedanje, pa sam te tu i
čekao da mi nešto kažeš, jer sam ja od tog roda Maškovića, rođenog brata te tvoje babe.
A sada voljno i idi u tvoju jedinicu, no pošto su mi rekli da si kuvar, ja ću se malo potruditi, da te oslobodim obuke, pa da te u ovih nedelju dana, to jest najdalje do ponedeljka premeste tu u Sombor u naš dom JNA da ponešto kuvaš za naše oficire i tu obavezno ostaneš do kraja vojnog roka, a i ja ću ti tamo biti veoma čest gost, jer stanujem tu veoma blizu pa da i kod mene dođeš na stan i da se malo više
upoznamo.
Tako se i desi, pa Mirko osta u Somborskom domu JNA do kraja vojnog roka.
Nazad na vrh Ići dole
Točaković



Reputation : 0
Datum upisa : 29.04.2013

PočaljiNaslov: Ође Мирко љуту битку бије...   Pon 29 Apr 2013 - 23:56

mirkorakovic ::
KAD JE MIRKO REGRUT BIO
G O D I N A 1 9 6 9.


Stiže Mirko iz Pive u Jabučno, samo dva danado ispraćaja i odlaska u JNA, pozdravi se sa društvom i roditeljima, dograbiplatnenu vrećicu pripremljenu za povraćaj civilnog odela, pa krenu naBjelopoljsku autobusku stanicu, da nastavi put prema Somboru.
U autobusu sve sami polupijani ali razdraganii veseli mladići – regruti.
Hej momci imali od vas ko za Sombor– viknu Mirko iznenada negde okoPrijepolja.
Evo nas dvojica Beranaca !
Ima ovde kod nas jedno slobodnosedište, dođi ovamo da se malo upoznamo i zajedno idemo tamo bez razdvajanja !
Eto mene dolazim odmah kod vas – skoči Mirko i probijajući se između sedišta uzanim prolazom starog, oronulog autobusa pocepanih sedišta, dođe na zadnji kraj i sede
Uz priču, šalu i razna naglabanja putovanje do Beograda brzo proteče, a onda momci presedajući u već postavljeni voz, nastaviše direktno putovanje do Sombora, gde su ih na železnićkoj stanici čekali parkirani pristigli vojni sivo-maslinasti autobusi sa Somborskog aerodruma, kojima za nepunih pola sata stigoše do prijemnice, ispred većeg broja ogromnih višespratnih kasarni, gde ih dežurni oficir brzo prihvati i odvede do bebernice i ogromnog kupatila, sa stotinak tuševa.
Posle šišanja i kupanja stiže i naredba da se obuče zimska plava vojna uniforma, a civilna odela, upakuju u pripremljene platnene vrećice, adresiraju i odlože u priručni vojni magacin, odakle će kasnije biti vraćena u sva mesta odakle su pristigli novi mladi ’’fazani’’
Mirko se među ogromnim brojem jednako i istovetno obučenih mladih vojnika plavaca, koje ne bi prepoznala ni svoja rođena majka, nađe usamljen i
pored čvrstog obećanja svojim drugovima
da se ne razdvajamo i budemo čvrsto jedan uz drugoga.
Izgubi se među tom silnom plavom masom, pa zaboravi i rod i porod i resor i jedinicu, pa poče ceo božji dan lutati od kasarne do kasarne tražiti svoja dva upoznata drugara, ali uzalud - pronaći ih nigde nije mogao.
Došlo vreme i večeri, pa hajde da se negde ugura bar u jednu od tri duge kolone ispred ogromne kuhinje opkoljene visokim kasarnama.
Pored svake kolone desetine mladih razvodnika, kaplara, i drugih oficira, ali svi znaju svoje drugare jer su zbog njih tu i postavljeni pa mladi nesnalažljivi regrut nema sreće nigde da upadne, samo ga zgrabe za ruku i izbace iz stroja, pa se gladan udalji dalje od kuhinje sede na jednu klupu sa koje poče pratiti dalja zbivanja, i buljiti u nepoznate mlade ’’fazane’’, stare ’’kvrge’’ i oficire – njihove starešine i predpostavljene.
A posle fajronta i vremena za spavanje, posle 22,00 časa tuda naiđe i dežurni oficir pa videvši usamljenika na klupi, brzo mu prilete i strogo upita.
Ej ti mladi vojniče - jesi li ti pijan i zašto ovde sediš u ovo vrijeme i ovako kasno ?
Znaš li ti da je fajront i da svi već uveliko spavaju.
Brzo mi daj tvoje podatke i reci iz koje si jedinice ?
Pa druže kapetane, ja sam se ovde izgubio pa tuda lutam već od jutros i gladan i žedan, pa nikako ne mogu da se snađem među ovoliko nepoznatih vojnika, a neki mi čak i viču - ’’ubij se fazane’’, a za jedinicu sam zaboravio kako se zove, pa se nikako nemogu setiti kako se ono zovijaše.
Pa što ćemo sad, kada se ne možeš setiti ni svoje jedinice.
Nego ’ajmo dole do portirnice, pa ću ja preko zvučnika objaviti da vidimo kome se to vojnik izgubio, - a reci mi jesi li ti kakvu školu završio ?
Završio sam srednju ugostiteljsku i to za kuvara.
O pa što mi to odmah nisi rekao, ti onda mora da si itendant – zaključi oficir, uhvati vojnika ispod miške i krenu da ga preda u kasarnu, gde je smeštena intendanska jedinica.
[b]
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pon 29 Apr 2013 - 17:50

KAD JE MIRKO REGRUT BIO
G O D I N A 1 9 6 9.


Stiže Mirko iz Pive u Jabučno, samo dva danado ispraćaja i odlaska u JNA, pozdravi se sa društvom i roditeljima, dograbiplatnenu vrećicu pripremljenu za povraćaj civilnog odela, pa krenu naBjelopoljsku autobusku stanicu, da nastavi put prema Somboru.
U autobusu sve sami polupijani ali razdraganii veseli mladići – regruti.
Hej momci imali od vas ko za Sombor– viknu Mirko iznenada negde okoPrijepolja.
Evo nas dvojica Beranaca !
Ima ovde kod nas jedno slobodnosedište, dođi ovamo da se malo upoznamo i zajedno idemo tamo bez razdvajanja !
Eto mene dolazim odmah kod vas – skoči Mirko i probijajući se između sedišta uzanim prolazom starog, oronulog autobusa pocepanih sedišta, dođe na zadnji kraj i sede
Uz priču, šalu i razna naglabanja putovanje do Beograda brzo proteče, a onda momci presedajući u već postavljeni voz, nastaviše direktno putovanje do Sombora, gde su ih na železnićkoj stanici čekali parkirani pristigli vojni sivo-maslinasti autobusi sa Somborskog aerodruma, kojima za nepunih pola sata stigoše do prijemnice, ispred većeg broja ogromnih višespratnih kasarni, gde ih dežurni oficir brzo prihvati i odvede do bebernice i ogromnog kupatila, sa stotinak tuševa.
Posle šišanja i kupanja stiže i naredba da se obuče zimska plava vojna uniforma, a civilna odela, upakuju u pripremljene platnene vrećice, adresiraju i odlože u priručni vojni magacin, odakle će kasnije biti vraćena u sva mesta odakle su pristigli novi mladi ’’fazani’’
Mirko se među ogromnim brojem jednako i istovetno obučenih mladih vojnika plavaca, koje ne bi prepoznala ni svoja rođena majka, nađe usamljen i
pored čvrstog obećanja svojim drugovima
da se ne razdvajamo i budemo čvrsto jedan uz drugoga.
Izgubi se među tom silnom plavom masom, pa zaboravi i rod i porod i resor i jedinicu, pa poče ceo božji dan lutati od kasarne do kasarne tražiti svoja dva upoznata drugara, ali uzalud - pronaći ih nigde nije mogao.
Došlo vreme i večeri, pa hajde da se negde ugura bar u jednu od tri duge kolone ispred ogromne kuhinje opkoljene visokim kasarnama.
Pored svake kolone desetine mladih razvodnika, kaplara, i drugih oficira, ali svi znaju svoje drugare jer su zbog njih tu i postavljeni pa mladi nesnalažljivi regrut nema sreće nigde da upadne, samo ga zgrabe za ruku i izbace iz stroja, pa se gladan udalji dalje od kuhinje sede na jednu klupu sa koje poče pratiti dalja zbivanja, i buljiti u nepoznate mlade ’’fazane’’, stare ’’kvrge’’ i oficire – njihove starešine i predpostavljene.
A posle fajronta i vremena za spavanje, posle 22,00 časa tuda naiđe i dežurni oficir pa videvši usamljenika na klupi, brzo mu prilete i strogo upita.
Ej ti mladi vojniče - jesi li ti pijan i zašto ovde sediš u ovo vrijeme i ovako kasno ?
Znaš li ti da je fajront i da svi već uveliko spavaju.
Brzo mi daj tvoje podatke i reci iz koje si jedinice ?
Pa druže kapetane, ja sam se ovde izgubio pa tuda lutam već od jutros i gladan i žedan, pa nikako ne mogu da se snađem među ovoliko nepoznatih vojnika, a neki mi čak i viču - ’’ubij se fazane’’, a za jedinicu sam zaboravio kako se zove, pa se nikako nemogu setiti kako se ono zovijaše.
Pa što ćemo sad, kada se ne možeš setiti ni svoje jedinice.
Nego ’ajmo dole do portirnice, pa ću ja preko zvučnika objaviti da vidimo kome se to vojnik izgubio, - a reci mi jesi li ti kakvu školu završio ?
Završio sam srednju ugostiteljsku i to za kuvara.
O pa što mi to odmah nisi rekao, ti onda mora da si itendant – zaključi oficir, uhvati vojnika ispod miške i krenu da ga preda u kasarnu, gde je smeštena intendanska jedinica.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Ned 28 Apr 2013 - 13:09

SUDBINA GA PIVI NANIJELA
GODINA 1968.

Posle rastanka sa Radovanom i izlaska iz škole, uhvati Mirka neka strašna muka i panika, pa stade po rukama grčitri i stezati onih nekoliko papira sa ponudama za posao, ne znajući šta mu je dalje
činiti.
Radovao se sekretarovim komentarima i priči o njihovoj odluci, kao i njegovoj iskrenosti, ali mu se u
glavi stalno motala misao o onoj zadnjoj ponudi koju je pročitao i nekako se diveći komentarisao izvanredne uslove te ponude.
Lični dohodak na tom radnom mestu šefa kuhinje u hotelu ’’Piva’’ u Plužinama, bila je zaista privlačna i prihvatljiva ponuda.
Prihvatiti mesečnu platu oko 45.000 plus obezbeđen stan i smeštaj, bio bi veoma unosan i prihvatljiv posao i dobra odluka, u odnosu na mesečna primanja od oko 22.000 u Titogradu, bez ikakvog stana i smeštaja, što bi u to
doba bilo prihvatljivo i privlačno za bilo kojeg visoko kvalifikovanog stručnjaka iz bilo kog hotela u Jugoslaviji.
Mislio je tako Mirko, mislio, mislio, pa najzad donese odluku.
Pa neka, ipak idem ja u te Plužine da izvidim i vidim situaciju, pa ako od toga ništa ne bude, najmanji
problem je da se odmah vratim nazad u Titograd i pričekam još tih nekoliko dana i javim se Bošku i Radovanu oko dogovora i početka predviđenog posla
Imam još tri dana na raspolaganju, da sve to vidim, utvrdim i utanačim.
Idem odmah da hvatam autobus ili voz za Nikšić, a onda otuda će valjda nešto biti i za te Plužine, u koje do sada nisam nikada bio, ali sam za njih kroz razne priče čuo.
Stiže tako Mirko tog dana u Nikšić oko 20,oo časova uveče, a tamo na autobuskoj stanici već stoji parkiran
autobus i čeka ovaj Titogradski sa putnicima, iz kojeg će poneko preći i nastaviti dalje putovanje u smeru prema Plužinama.
I zbilja nakon desetak minuta autobus, praćen velikom olujom, strahovitim pljuskom kiše i susnežicom krenu pored hotela ’’Onogošt’’, prema Javorku i Pivskim planinama, zastajući povremeno usput zbog snežnih nameta, a nakon jednog sata vožnje pri samom vrhu planine Javorak potpuno stade i ni makac više – ni napred ni nazad.
Ogromna snežna oluja, nanela smetove i snežne nanose na putu, pa nema daljeg nastavka puta dok čistač ne
prođe.
Ali i Nikšićka zimska putarska služba spremna i pripremljena za takva snežna iznenađenja veoma brzo je
reagovala, pa u roku od samo jednog sata pristiže čistač snega, prođe pored nas, pa tako i naš autobus kroz ogromni beli snežni tunel nastavi dalji put u pravcu Plužina, gde stiže tamo oko pola noći, a Mirko iz njega među prvima
istrča i odmah tu u neposrednoj blizini ugleda hotel ’’Puvu’’ pa tamo pođe, ipak nekako srećan što se probio preko planine Javorka i ogromnih snežnih nameta.
U sali hotela, dva odnekud zalutala pripita gosta u društvu šefa sale.
U kuhinji se uzmuvala samo jedna starija baka sa belom keceljom, ubrađena belom maramom, pa završavajući
poslednje huhinjske poslove sprema se za počinak.
Dobro veče svom osoblju ovog hotela i svim gostima ako ih avde ima.
Ideš li ti momče iz onog zavejanog autobusa – priupita znatiželjno šef sale.
Da, da – došao sam ovde kod vas po ovoj ponudi za šefa kuhinje, no sam krenuo kasno posle podne iz Titograda, pa me evo uhvati i ova mećava – odgovori mu Mirko.
O Milica, evo ti novog šefa - ovog Podgoričanina što nam za njega reče Vukota !
Šta mi to reče Marko, to dijete da meni bude šef, to nikako ne može biti, no nama treba veliki stručnjak jer on
sigurno nije bolji od onog što nam načinje toliki manjak, da mu sada i kosti trunu po zatvorima. Šlušaj mali beži nazad i to što pre.
Čitave te neprospavane večeri mislio je Mirko na tetku Milicu – hotelsku kuvaricu i one njene stroge, veoma
neugodne, zabrinjavajuće i zastrašujuće reči.
On sigurno nije bolji od onog što nam načinje toliki manjak, da mu sada i kosti trunu po zatvorima !
Slušaj ti mali beži nazad i to što pre da i ti tako ne prođeš !
Ti si još dete, tako mlad i zelen - tek na svet došao !
I onaj naš Srbin je bio mnogo dobar i pošten čovak, pa stiže u apsanu !
No bježi crni kukavče, bježi odavde kud te noge nose – što pre i što dalje !
Zato je mladi tek diplomirani kuvar, bez ikakvog radnog iskustva i pored ugodnog smeštaja kojeg mu obezbedi
šef sale, u čistoj i lepo uređenoj hotelskoj sobi u kojoj je pored televizora imao i sve druge uslove za prijatan
boravak u ovoj veoma ugodnoj i živopisnoj sredini, bio spreman da odavde nekuda još i pre svitanja zore, glavom bez obzira nekuda zbriše, iznenađen i uplašen Milicinom pričom, pa pre rasvita skoči sa kreveta i pravac na Plužinsku autobusku stanicu.
Čekajući tamo rasvit i svanuće u otvorenoj čekaonici bez igde ikoga, malo dremnu do dolaska prvog šalterskog
službenika pa zatraži kartu do Nikšića.
Ovde se mladiću najpre kaže dobro jutro, ako je uopšte i dobro na ovome jutrošnjem jadu i mrazu, ali to je neki red – odbrusi prodavac karata.
No bogomi đetiću jutros je put prema Nikšiću tako zavejan snežnim nanosima i smetovima pa je neprohodan, a daj Bože da će biti očišćen i za nedelju dana, no se vrati tamo odakle si jutros i došao pa sedi i ćuti !
A ima li kakav drugi put da se dođe do Titograda ?
Ima đetiću, ima ali samo onaj preko Foće, pa okolo preko Bosne, Sarajeva i ko zna kuda okolo pa dva-tri dana malo autobusima, malo vozovima do Beograda, pa vamo prema Titogradu, no nažalost i taj put prema Foči je od juče potpuno zatvoren i to izgleda na duži rok, jer se tamo neko veliko brdo opučilo i sjurilo u rijeku Pivu, te tamo srušilo i onaj jedan most preko kojeg se prelazilo, i taj put neće biti osposobljen barem jedno pet-šest meseci, tako moj momče da smo sa svih strana potpuno odsečeni od sveta na neki, izgleda malo poduži period.
Slušajući ovo Mirku se ponovo smrče, poče mu se nešto u glavi vrteti, a srce mu poče jače udarati i lupati, no kada se seti da u džepovima ima dosta onog novca što je dobio kao nagradu dole u Titogradu, malo mu laknu i ode ponovo preko parkinga tu do hotela, pa će obezbediti i platiti hotelski smeštaj dok se put probije, pročisti i osposobi za saobraćaj preko Javorka do Nikšića, pa onda dalje dolje do Podgorice.
Ušao i seo u jednoj polukožnoj fotelji, pa se šćućurio za okruglim stolom u malom salonu, odmah tu pored kuhinje i nestrpljivo čeka, bar nekog konobara, jer se nauzeo zime i hladnoće pa bi rado popio bar jedan vruć čaj, ali nikako ne sme da se javi baba Milici, jer bi možda opet bilo onih neželjenih glasina pa ćuti i trpi.
Napokon posle malo dužeg vremena u salon uđe omalen mršavi, kratko podšišani čovečuljak, obučen u nekom prostom, pomalo otrcanom tankom odelu, kao da je neko malo toplije ili rano jesenje vreme.
Odmah iza njega pojavi se i šef sale, pa malo zastade, lagano pritvarajući salonska vrata.
Eto direktore to je taj momak iz Titograda što je noćas oko pola noći, ili u ranim jutarnjim časovima stigao kod nas dolje iz Titograda i kaže da je od nas dobio nekakvu ponudu za šefa kuhinje, pa sam ga ja pokušao upoznati sa Milicom, no se ona nađe uvrijeđena i naljuti na mene što som to uradio.
Pa ajmo Marko odmah kod Milice da vidimo o čemu se tu radi.
Ja sam ovog momka pre mesec dana gledao na našoj Titogradskoj televiziji, pa sam zato tamo i poslao onu ponudu koju on kaže da su mu je uručili i sa kojom je došao ovamo kod nas.
Nama je potreban šef kuhinje, i taj problem pod hitno moramo rešiti, bez obzira dali se to nekom svidelo ili
ne, a ti mladiću hajde sa nama tamo do kuhinje – dodade žgoljavi čovečuljak.
Štasi to sinoć besnila Milice, šta ti je to bilo najednom ka’ da si pomanitala –izdera se maleni čovečuljak na prosedu kuvaricu ubrađenu belom povezačom.
Dođi ovde u separe da malo popričamo !
E slušaj ti moj direktore Vukota Jovoviću, ti meni dovodiš nekakvog balavca, koji još ni slinu nije u stanju
obrisati, a ne da mi bude nekakav šef i da mi on naređuje i komanduje, to mi nije radio ni onaj mrčo što zaglavi iza brave, pa vala neće ni taj mali, a za priču ja nemam vakta ni vremena, a kamo li slobodnog zemana, no vidiš da pečem
ovijeh desetak krmadi, jer će mi sade početi dolaziti oni Beogradski proždrljivci, što nam eto Pivu pregrađuju, gradeći nam nekakvu struju, a mi fala bogu iz našeg Nikšića i Glave Zete, struje dosta dobijamo i sa njom
nijesmo ni u kakvoj oskudici, a i sam znaš da smo doskoro koristili onu petrolejku i lampu gašnjaču, pa smo se i u mraku viđali, nekako mnogo bolje i srećnije no danas kada nam svijetli ta elektrika, a oni na radiju sole pamet,
baš kao da smo nekakvi maloumnjaci.
Kamo velike sreće da nemamo ni te radio aparate ni ove televizore, što su od skoro načinjeni, da nam pamet i um remete !
Pa dobro, dobro Milice ti ispeci tu krmad pa zovni i nas na ručak, da i mi malo brke omastimo, pa ćemo onda o
svemu lakše parlati kad se dobro nažderemo i nakalabusamo.
Hoću, hoću Vukota, samo moram naseći malo i ove kupusine uz ovu krmetinu da vi ne zapre i da vi se ne smuči od ove masnoće, a vala ti Marko mog’o bi mi malo i pomoći jer znam da ti od mene bolje i sitnije režeš, no ne znam oću li imati dosta zejtina da ga malo začinim
E vala Milice ako memaš dosta zejtina, a ti uzmi malo masti iz tih tepsija od toga pečenja pa njime podmaži taj kupus, da bidne malo masniji – završi direktor razgovor i ode da sedne u separe, a Mirka slušajući njihov razgovor, uhvati nekakav grohotan smeh.
O mladiću, mladiću !
Reci mi Boga ti, što se tako slatko smeješ ?
Ništa, ništa gospodine, čuo sam da vas oslovljavaju direktore, pa vam se zbog toga izvinjavam, a nasmejao sam se samo onim šalama između vas i one tete iz kuhinje.
A kakvim to šalama dečko moj dragi !
Mi se vala nismo uopšte šalili nego ozbiljno pričali i razgovarali iako smo tako reć do juče zajedno ovce i
koze čuvali po ovim Pivskim gudurama i planinčinama sve do izgradnje ovog našeg hotela, koji u početku nije mogao ni opstati jer nismo imali ni gostiju, ali srećom početkom godine poče izgradnja ove hidro elektrane tu u Mratinju, pa
hvala velikome Bogu, sad imamo poprilično posla, a ovde se kuva i više od pet stotina obroka dnevno, a tu je smešten i veliki broj radnika, pa nam i piće ide dosta dobro, no eto imadosmo malo problema sa jednim Srbinom koji bješe ovde
kuvar, pa nas izgleda on uvuče u neku nepriliku, kao što reče i Milica.
Ja i ona i nismo Bog zna neki veliki hotelski stručnjaci, iako su nam konobari dosta dobri, ali su i oni iz
ovih naših predela, pa su i neki od njih kao ovaj ovde Marko, goveda čuvali, ali Bog je dao bar su hitri i poslušni, pa su se ovde dobro obaškali i uklopili.
Vala su nam i gosti dobri, to su uglavnom većinom radnici, ali ih dobro hranimo, imaju svaki dan pečenje za sitne pare i da jedu do mile volje, koliko god ko može, pa se na hranu vala niko i ne žali.
Mnogo vole pečenje, naročito jagnjeće, jer su ih na to navadili onaj Srbin i Milica, pa za neka druga jela
takoreći i nisu mnogo zainteresovani, no im nekada pomalo mesa i ostane jer im Milica nakrka do vrha, po pun duboki tanjir, pa je verovatno naša Milica u tome stekla malo prakse, pa je izgleda zbog toga ona i ljubomorna i neda da joj se u tome i tim njenim poslovima neko meša.


No moj mladiću ti izgleda nekako prećuta ono moje pitanje – zašto si se nasmejao ?
Pa nekako se nasmejah kad rekoste da sa onom mašću od svinjskog pečenja kuvarica zamasti kupus salatu da bude masnija, ali sam ujedno i ja primetio da u onim dubokim tanjirima stoji podosta svinjskog pečenja bez ikakvog garnira, te da je to za neke dobro ogladnele goste, kako ste sada rekli da ih teta dobro hrani i da nema reklamacija, samo neznam da li se te porcije prodaju po nekim ekonomskim cenama, ili onako ofrlje.
Ja tako nisam učio da serviram jela dolje u Titogradu, ali ni na praksi dolje po primorju gde sam bivao tamo dvije godine, po nekoliko meseci za vreme turističke sezone.
Pa momče mene je Milica rekla da ide sa nekakvom maržom od trideset procenata, što je to za nas dosta velika zarada i sa takvom maržom možemo pokriti sve nastale obaveze i ostvariti kakav takav lični dohodak.
To bi konkretno značilo ovako, kako mi je Milica kazala.
Ako naprimer kupi jagnjad i ’oće da ih peče u one velike limene tepsije ona ih pre stavljanja u rernu izmeri pa ako je naprimer tu stotinu kilograma ona to ima u vidu, jer mi ta jagnjad plaćamo po sto dinara za jedan kilogram pa ona posle to pečenje meri i prodaje po sto trideset dinara za jedan kilogram, i tako na sto kila jagnjetine zarađujemo tri hiljade, ali bogami mi nekada dnevno prodamo i po trista kila te jagnjetine, pa mi Milica reče da zarađujemo fine pare, te sam zato ja odobrio i naredio šefu sale i konobarima da hleb uopšte nikome ne naplaćuju, kako bi prodali što više tog pečenja dnevno, a mogu ti iskreno reći da mnogi putnici koji ovuda prolaze ili idu tamo za Foču i Sarajevo uvek svrate ovde u hotel kod nas, pa kupe po nekoliko kilograma jagnjećeg pečenja, da ponesu kući djeci i svojoj porodici, ali ima i Nikšićana koji samo zbog toga dolaze kod nas ovde u Plužine.
Da, da moj dragi direktore, evo i ja ću odmah sad kod te tetke Milice da kupim deset kilograma tog pečenja, čim se ispeče, pa i ako nije jagnjeće, nego svinjsko.
Dako mi to bude dosta za ovih nekoliko dana dok budem ovde u Plužinama, po mogućnosti u ovom vašem hotelu, pa ću platiti smeštaj koliko god košta, zajedno sa ovom proteklom večeri, dok se očiste putevi i osposobi saobraćaj tamo za Nikšić, te ako mi ne bude dosta ja ću još dokupiti, da se makar ljucki najedem te brdske i planinske pečene jagnjetine
Hleb mi uopšte neće trebati nego neka to ostane tu za druge potrebe ovog hotela, a svakako ću kad krenem odavde kupiti još najmanje deset kila da odnesem tamo u Titograd ili mojima u Bijelo Polje, ako odande budem produžio put.
Pa moj mladiću, ja se nekako na prvi pogled složih sa našom Milicom, kad mi ono reče da si ti mladi kuvar, bez
iskustva, no me čudi ta priča, a naročito ta tvoja odluka da odavde bežiš što pre, ali i da poneseš malo više pečene jagnjetine.
E vala dok sam ja ovde ti nećeš ništa plaćati, nego te evo molim da sada sa Markom malo prošetaš kroz ovu našu kuhinju i malo pregledaš po njoj, a ja ću vas ovde sačekati da nešto od tebe čujem, kakva je ova naša kuhinja i ima li kakvih nedostataka.
Hajde Marko i ti mladići molim vas – poslušajte vašeg druga Vukotu !
Pa druže direktore, dok smo pre bili u kuhinji kod tetke Milice, ja sam odmah brzo uvideo sve nedostatke, a o nekima ste evo i sami ispričali, tako da nema potrebe da tamo više idemo ni Vi, ni ja ni šef Marko.
Hajde dečko molim te reci mi šta si to onako na brzinu ovde uočio i zapazio !
Pa ljudi moji, pre svega sam uočio i zapazijo da tetka Milica, mada ima i dosta svojih pomoćnica u kuhinji,
izgleda više ništa i ne pravi izuzev tog pečenja koje nažalost servira u dubokim tanjirima, jer nema plitkih, ali ni dezertnih tanjira, pa čak nema dovoljno ni potrebnog posuđa, šerpi, lonaca, escajga i drugog, a i ono što
meri, ako ga uopšte i meri, meri na onoj velikoj, a ne maloj kuhinjskoj vagi, a cena pečene jagnjetine od 30% u odnosu na svežu ne pečenu nije dovoljna ni da pokrije ono ulja i energije za pečenje,a ne šta drugo.

Oooo – čuješ li ti ovo moj Marko !
Idemo svi ponovo tamo kod Milice u kuhinju da joj ja nešto saopštim i što se mora ispoštovati, dok se ne uverimo u neke kvalitete i sposobnosti ovog našeg mladića.
E od ovog momenta ovaj momak je naš kuvar, biće makar za neko izvesno vreme, ovde kod nas šef ove kuhinje, a koliko mi se čini i kako sam ja mogao zaključiti po ovoj njegovoj priči izgleda da će on ovde kod nas i penziju ostvariti. jer ako ova naša kuhinja dok on bude tu ne bude imala kakvih gubitaka, ja mu neću dozvoliti da bilo kud ode bar dok sam ja živ i ovde u Plužinama.
Zato kako sam ja i napisao u onoj ponudi njegova plata biće onako kako je i napisano, a kako se cene budu menjale i njegova plata će se povećavati, a ti Marko gledaj da mu gore na drugom spratu
obezbediš najljepše i najbolje prostorije za smeštaj, pa gledaj da budu kompletirane, da ima i radio i televizor i sve drugo šta god hoće i šta mu tu treba, a ti dragi naš kolega od sjutra ujutru ovde zapovedaš, napiši trebovanje šta treba nabaviti za ovu kuhinju, a čim se osposobi saobraćaj preko Javorka od mene već imaš amanet, ali ćeš dobiti i potpisani putni nalog, te da sa našim vozilom i našim vozačem, što pre odeš tamo u Nikšić, Titograd, a ako treba i u
Beograd da nabaviš sve ono što smatraš da treba da ima ova kuhinja, bez obzira šta to i koliko bude koštalo.
Milica od sjutra ima samo da ćuti, gleda i da sluša šta joj se kaže !
Ovaj mladić, naš novi šef kuhinje ima o svemu da me, bez ikakvog stida i ustručavanja o svemu obavesti i traži sve što mu bude potrebno, jer sam ja kao što sam mu malopre i rekao do juče po ovim stranama goveda čuvao.
A ti dragi naš novi šefe sad mi se odmah izjasni šta misliš o ovoj mojoj odluci ?
Pa druže direktore, da je put čist i prohodan, Vi me sada ovde nebi ni videli, ali kad je već tako neka bude kako kažete, ali s tim da ništa odmah ne preuzimam nikakvu komandu niti pak kakve direktive, dok se makar ne nabavi potrebno posuđe i ostalo što je neophodno za neki normalniji rad ove kuhinje, ali ni onda ja smatram svoju obavezu da ovde radim, a ne da komandujem, ali se uzajamno moramo ceniti, poštovati i raditi u interesu našeg preduzeća i kolektiva, a ne u cilju nekih sopstvenih i individualnih interesa.
Ali moram napomenuti da nikakvu odgovornost ne mogu prihvatiti ovako naoko i ofrlje bez predhodnog
iventarisanja zalihe sirovina, ali i šireg ovlašćenja oko buduće nabavke istih, nad kojima bih mogao imati i sopstvenu kontrolu i evidenciju koja će svima biti dostupna na uvid.
E šefe svaka čast, ja ti na svemu ovom čestitam i neka ti bude sa srećom, a ja ću odmah čim se budeš vratio iz te nabavke formirati tu Komisiju za iventarisanje, a od mene ćeš imati i to puno ovlašćenje i pravo potpisa prilikom nabavke robe i sirovina koje budu potrebne za rad ove naše kuhinje, ali ćeš dobiti i ovlašćenje za neku drugu kontrolu,
kao i za otvaranje nekih naših novih restorana i kuhinja tu u Mratinju, Šćepan polju i Brezni – izjasni se Vukota,
potapša Mirka po ramenu i sa nekim blagim smeškom, zadovoljno ode u svoju kancelariju, gore na prvom spratu hotela.
Ostade tako Mirko u hotelu ’’Piva’’ više narednih meseci, dobi i poziv za odsluženje JNA u Somboru, pa dođe vreme da preda kuhinje i da se razduži svojih obaveza, ali po sopstvenoj želji obavezno uz inventar određene nadležne
hotelske Komisije, a radi saznanja o svom poslovnom uspehu, moralnoj obavezi, mirnoj i čistoj savesti, iako su neki kolege, ali i direktor tvrdili i odupirali se iventarisanju, jer je knjigovodstvena evidencija pokazivala i beležila pozitivan rezultat poslovanja kuhinje.
Komisija na sravnjenju dokumentacije utvrdi zaista izuzetno pozitivan rezultat kuhinje, o čemu se dugo poslije toga pohvalno pričalo o mladom Titogradskom kuvaru, kojeg je kasnije tetka Milica u zlato okivala, čekajući da se iz ravne Vojvodine i dalekog Sombora nakon odsluženja vojne obaveze, tamo što pre vrati i sa njima nastavi svoj rad.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 26 Apr 2013 - 23:15

DIPLOMSKI RAD
GODINA 1967.

Odmah nakon završetka praktičnog dela nastave u hotelima; ’’Agava’’ Bar, ’’Biserna obala’’ Čanj, ’’Petrovac’’ u Petrovcu na moru, te kuhinjama u radničkim i penzionerskim odmaralištima i restoranima u Buljaricama i Lučicama,
Mirko nastavi drugu godinu školovanja u Titogradu, pa pošto je radeći malo i u poslastičarnicama, zaradio nešto honorara, sa kim je mogao isplatiti i sve predhodno nastale obaveze stanarinu i drugo, mogao je po prvi put u svom životu da kupi i novo odelo, nešto posteljine, posuđa i drugo, a malu džogaricu dva sa dva zameniti malo većom prostorijom, preseli se i nastani na Ćemovsko polje u sobicu četiri sa tri, kod majstora zidara Milutina, koji nalazeći šegrtarskog posla zameni Borkinog tatu, a Mirku takođe olakša završetak školovanja.
Kao i predhodne godine, školovanje je bilo uobičajeno, škola – praksa, ali stekavši nešto prakse, druga godina je bila daleko lakša od prve, a već uhodano šegrtovanje, donosilo je određene prihode, što je đaku unosilo i davalo
više optimizma i nade u bolju budućnost.
I Jabučanin se doduše stalno raspitivao o stanju i životu njegovog simpatizera, ali je on zaista dao sve od
sebe i mnogo pomagao dečaku u samom startu, kada mu je bilo i najteže, a što Mirko nikada više nije mogao zaboraviti pa se tako s ponosom uvek rado seća svog dobrog i nezaboravnog direktora škole Boška Jabučanina – velikog čoveka,
patriotu i humanitarca sa Cetinja.
Neverovatno kako je Mirku mnogo brže protekla ova druga godina u odnosu na prvu, pa dođe vreme da ga po
predlogu Jabučanina pošalju ponovo na primorje u hotele ’’Avala’’ u Budvi,
’Sveti Stefan’’ na Svetom Stefanu i ’’Miločer’’ u Miločeru, gde je po isteku vremena za obaveznu praktičnu nastavu došlo i vreme za polaganje diplomskog
ispita u Titogradu.
Za ovu priliku pripremljen je poseban program, pošto je u blizini školskog centra na Zabjelu ove godine
izgrađen veliki savremeni trgovinsko – ugostiteljski objekat, ogromna samoposluga i restoran sa savremenom kuhinjom, Jabučanin se potrudio da ga dostojanstveno otvori, angažujući i veliki broj svojih učenika, trgovaca i
ugostitelja za rad, ali i polaganje završnog diplomskog ispita.
Pored đaka diplomaca, na otvaranje ovih objekata pozvan je veliki broj gostiju sa ćitavog Crnogorskog primorja i drugih mesta i gradova ove Republike.
Obučeni u bele uniforme, u magacinu restoranske kuhinje okupili se svi kuvari druge godine za polaganje ispita.
Sve ženski diplomci, a među njima Mirko – jedini muškarac, natakao na glavu veliku okruglu kuvarsku kapu širokog dna, koja se nekako presavila i prekrila njegove uši i čelo, tako da mu se samo ožareno i crveno lice, od nekog stida i neugodnosti delimično vidi, pa izgleda kao ubrađeni Arapin.
Nekako ne može ni sam sebi da veruje – sve ženske, samo on muškarac.
Zagledao se nekako preko šanka, u ogromnu praznu salu, kroz koju samo s vremena na vreme projuri po neki konobar, noseći u ruci veliki plastični poslužaonik sa tanjirima, escajgom i salvetama, pa samo ćuti i razmišlja o predstojećem ispitu i diplomskom radu.
Šta će i koju temu izvući za spremanje i kuvanje.
Kako on sam među toliko devojaka – kuvarica.
Hoće li imati snage i strpljenja da sve ovo prebrodi i do kraja izdrži.
Učinje mu se da bi najviše voleo da se zemlja otvori i da nekako tu u nju propadne, ali ga najednom trže dolazak velikog i jakog belog, debelog muškarca koji noseći u desnoj ruci pletenu korpicu od vrbovog pruća svu išaranu i dekorisanu, punu belih ceduljica, glasno viknu
Čujte dečice !
Evo mene, vašeg profesora Samardžića, koji dođe i ovđe u ovaj naš novi objekat da ga danas svečano otvorimo, da malo to proslavimo i da se proveselimo, ali pošto je na vama cela briga i zadatak da se
o tome zajednički postarate i potrudite, čime sam veoma impresioniran, no kako mi služba nalaže moram biti sasvim neutralan i pasivan, ne smem nikome ništa da pokazujem, ali se ipak nadam da ćete mi obraz osvetliti i da se posle neću vas stideti, a ako nekome nešto ne bude jasno ili se baš ne mogne snaći u poslu, vi se malo između sebe dogovarajte, šta ćete i kako ćete, a ja ću sedeti malo podalje u ovom ćošku na kraju kuhinje i praviti se kao da ništa ne čujem i ne vidim.
Samo se oko ovoga momka nemojte nikako okupljati, niti mu šta šaputati, jer je on jedini muškarac među vama, a doći će izgleda veliki broj pozvanih gostiju sa svih strana, pa će neko videti i pomisliti da vam se udvara ili da neka sa njim ljubavi, što na ovom poslu ni u kom slučaju nije dozvoljeno, niti dopušteno.
A sada moja dobra dečice iz ove korpice izvlačite temu za ispit, pa onda pređite tamo u salu pa sedite za
svakim stolom samo po jedno i na čistom papiru napišite trebovanje sirovina koje smatrate da su vam potrebne oko gotovljenja jela koje budete za temu izvukli.
Pazite dobro !
Nema posle treba mi još malo ovog ili onog !
Treba mi još malo brašna, soli, šećera, ulja, masti, bibera ili paprike !
To vi sami odredite u trebovanju, po mogućnosti u gramima ili tako nešto slično !
A sada dečice izvolite preći na izvlačenje i srećno vam bilo !
Nekako iznenađeni tom pričom profesora Milorada - nasta potpuna šutnja i tišina.
Šta se toliko mislite deco, smešeći se dobaci profesor.
Evo dajem prednost tom momku, pošto je on jedini muškarac među vama !
No pošto vidim da je i njega malo uhvatila trema, evo ja ću za njega izvući neku lepu i laku temicu, pa šta
mu Bog da, nego se nadam da će to za njega biti pravo zadovoljstvo, jer ga je naš direktor Boško stalno, evo već dvije godine, mnogo hvalio, nekako se oko njega dosta angažovao da stekne neke prioritete i privilegije, pa me je čak u
više navrata molio da ga pošaljem na praksu dolje na primorje, u ta turistička mesta i to u elitne hotele, u koje malo ko može nestručan doći u kuhinju, izuzev pomoćnog osoblja, a kako sam ja posle informisan on tamo nikada nije
prao tanjire, nego bogami baš kuvao jela kao pravi majstor kuvar, a čak su me informisali da se veoma mnogo interesovao i za slatkiše, te da je u slobodno vreme dopunski radio kod nekih poslastičara, pa tako i taj zanat malo upoznao i ispekao, što mu se i ja dosta divim i stvarno mu na tome čestitam – završi profesor i iz korpe dohvati neku
malo širu ceduljicu, naizgled malo odvojenu od ostalih i zabodenu u zid korpice.
Mirko dohvati malo uvijenu ceduljicu, odmota je, pročita i stade nekako kao ukopan ošamućen i iznenađen njenim sadržajem;

1. LANGUST BEL VI (za osam osoba),
2. KREM POTAŽ OD PARADAJZA
3. KOH OD GRIZA

Profesor smešeći se, a praveći se nevešt, nekako radoznalim pogledom pogleda i odmeri Mirka od glave do pete, znajući da tu temu ’’langust bel vi’’ nikada nisu u školi učili niti obrađivali, a verovatno ni na praksi dole na Crnogorskom primorju, ali ne sumljajući u njegove sposobnosti potapša kuvara po ramenu, nastavljajući sa
konkretnim pitanjem.
Mirko – jeli ti jasna ta tema, jer po tvom izgledu moglo bi se reći da mi to nismo nigde spremali ovde u
Titogradu, ali je moguće ni na primorju ?
Dodaj mi tu tvoju ceduljicu da je ja pogledam, a da čujem i tvoj komentar o tome !
Jesi li spreman da prihvatiš ovu temu za diplomski rad ?
Samo toliko da znaš da se to sprema za naše specijalne goste i Podgoričku elitu !
Pa profesore, langust je morski rak, a ono ’’bel vi’’ na francuskom jeziku, koliko sam ja francuski naučio za vreme prakse dole na primorju, a koliko znam znači lep izgled.
Ja jesam Raković, ali rakove dosada nikada nisam jeo, iako sam ih gore u mom selu Jabučinu, pošto mi pored kuće protiče reka, na stotine hvatao i tamanio bacajući ih kerovima, mačkama i živini, ali dobro znam da se i oni mogu koristiti u ishrani i to kao specijalitet, može kao gotovo jelo, ali i kao hladno predjelo što bih ja po toj temi uradio, ali kako sad da uhvatim i obezbedim raka, tako velikog da bih ga spremio za osam osoba.
Inače krem potaž od paradajza i koh od griza je toliko prosto i lako spremiti da to izvaredno zna i moja majka koja nema nikakve škole.
Ništa, ništa Mirko, to je naša obaveza da ti tog raka obezbedimo, a eno ga tamo iza magacina, samo je veliki pa se čuvaj da s njim ne uplašiš ove naše devojke kuvarice.
E pa profesore, kad je to tako, ja tu temu objeručke sa velikim zadovoljstvom prihvatam i odmah idem da napišem to trebovanje, samo bih želeo da znam koliko je taj rak težak, da nebih možda i nehotično pogrešio oko gramature, pošto ga nisam video.
Pa Mirko ni ja neznam koliko je on težak, niti ćemo ga meriti, nego samo napiši – jedan oveći morski rak
langust, a sobzirom da je tamo napisano da se sprema za osam osoba, to je verovatno već i odmereno i makar od oka procenjeno da će odgovarati toj potrebnoj količini, a ja ti unapred čestitam na tvojoj otvorenosti, kuražnosti i hrabrosti.
Bravo Mirko, bravo Mirko, bravo Mirko – začu se glasno i otvoreno divljenje svih.
Mirko brzo sačinje trebovanje, pa papir predade profesoru, i hitro ode u kuhinjski magacin za potrebne namirnice i veliki crni lonac, kojeg do pola nali toplom vodom iz bojlera i postavi na već ugrejanu ringlu velikog novog električnog kuhinjskog šporeta, postavljenog na sredini velike kuhinje, a na kojem se prvi put počinju spremati
razna jela.
A kada provrije voda iz velikog limenog kazana izvuče ogromnu morsku račinu tešku preko tri kilograma, ogromnog sivog repa, i velikim kao rogovi pipcima na glavi, pa ga čvrsto držeći spusti u ključalu vodu, te velikim
poklopcem brzo poklopi lonac, nakon čega nastade jarak i lupa po njemu,
Nakon pola sata istog izvadi iz lonca, te pažljivo odvoji oklop sa njega, upotrebljivi mesnati deo, kao salamu
iseče na tanke kolutove i na velikom limenom ovalu na predhodno pripremljenoj podlozi od Francuske salate stade pažljivo ređati kolutiće, a onda stade i dekorisati pripremljenim majonezom, crvenim paradajzom, maslinkama, peršunom i drugim đakonijama.
Izgledaše sve to lijepo, ali Mirku sinu ideja da to izgleda još lepše, pa napred postavi sačuvane i ne oštećene
velike crvene pipke, a pozadi kao lepeza veliki rep, pa tako nakon dodatne dekoracije rak izgledaše baš kao živ, zaista
izvaredno i fenomenalno.
Skupile se tu sve devojke kuvarice, konobarice, konobari i šankisti, pa nešto tiho i potajno ćućore i komentarišu, ne odajući glasno svoje mišljene spremaocu ovog hladnog predjela, kojeg on nakon njihovog ćučorenja odnese i stavi u veliki frižider da se ohladi.
Dojuri tu odnekud i šef sale, otvori frižider, pa mahajući glavom levo desno malo glasnije promrmlja.
Ovo mora ići na prvi sto tu odmah blizu ulaza u salu
Svi kuvari završili svoja jela pa seli na velike drvene klupe ispred magacina da malo odmore, dok konobari serviraju stolove i pripremaju jela i pića za posluživanje.
Samo se Mirko nekako osamio, naizgled sakrio iza šanka pa nestrpljivo virka u salu, čekajući dolazak gostiju,
kasnije saopštenje i rezultate diplomaca, te njihovom konačnom uspehu u polaganju završnog ispita.
Kroz prozorska okna velike sale bulji u svijetle obrise sunca, koje lagano zalazi tamo preko Ćemovskog polja iza ogromnih krševitih planinčina, koje se iznad Skadarskog jezera uzdižu visoko gore prema plavom nebu.
Pa profesore, langust je morski rak, a ono ’’bel vi’’ na francuskom jeziku, koliko sam ja francuski naučio za vreme prakse dole na primorju, a koliko znam znači lep izgled.
Ja jesam Raković, ali rakove dosada nikada nisam jeo, iako sam ih gore u mom selu Jabučinu, pošto mi pored kuće protiče reka, na stotine hvatao i tamanio bacajući ih kerovima, mačkama i živini, ali dobro znam da se i oni mogu koristiti u ishrani i to kao specijalitet, može kao gotovo jelo, ali i kao hladno predjelo što bih ja po toj temi uradio, ali kako sad da uhvatim i obezbedim raka, tako velikog da bih ga spremio za osam osoba.
Inače krem potaž od paradajza i koh od griza je toliko prosto i lako spremiti da to izvaredno zna i moja majka koja nema nikakve škole.
Ništa, ništa Mirko, to je naša obaveza da ti tog raka obezbedimo, a eno ga tamo iza magacina, samo je veliki pa se čuvaj da s njim ne uplašiš ove naše devojke kuvarice.
E pa profesore, kad je to tako, ja tu temu objeručke sa velikim zadovoljstvom prihvatam i odmah idem da napišem to trebovanje, samo bih želeo da znam koliko je taj rak težak, da nebih možda i nehotično pogrešio oko gramature, pošto ga nisam video.
Pa Mirko ni ja neznam koliko je on težak, niti ćemo ga meriti, nego samo napiši – jedan oveći morski rak
langust, a sobzirom da je tamo napisano da se sprema za osam osoba, to je verovatno već i odmereno i makar od oka procenjeno da će odgovarati toj potrebnoj količini, a ja ti unapred čestitam na tvojoj otvorenosti, kuražnosti i hrabrosti.
Bravo Mirko, bravo Mirko, bravo Mirko – začu se glasno i otvoreno divljenje svih.
Mirko brzo sačinje trebovanje, pa papir predade profesoru, i hitro ode u kuhinjski magacin za potrebne namirnice i veliki crni lonac, kojeg do pola nali toplom vodom iz bojlera i postavi na već ugrejanu ringlu velikog novog električnog kuhinjskog šporeta, postavljenog na sredini velike kuhinje, a na kojem se prvi put počinju spremati
razna jela.
A kada provrije voda iz velikog limenog kazana izvuče ogromnu morsku račinu tešku preko tri kilograma, ogromnog sivog repa, i velikim kao rogovi pipcima na glavi, pa ga čvrsto držeći spusti u ključalu vodu, te velikim
poklopcem brzo poklopi lonac, nakon čega nastade jarak i lupa po njemu,
Nakon pola sata istog izvadi iz lonca, te pažljivo odvoji oklop sa njega, upotrebljivi mesnati deo, kao salamu
iseče na tanke kolutove i na velikom limenom ovalu na predhodno pripremljenoj podlozi od Francuske salate stade pažljivo ređati kolutiće, a onda stade i dekorisati pripremljenim majonezom, crvenim paradajzom, maslinkama, peršunom i drugim đakonijama.
Izgledaše sve to lijepo, ali Mirku sinu ideja da to izgleda još lepše, pa napred postavi sačuvane i ne oštećene
velike crvene pipke, a pozadi kao lepeza veliki rep, pa tako nakon dodatne dekoracije rak izgledaše baš kao živ, zaista
izvaredno i fenomenalno.
Skupile se tu sve devojke kuvarice, konobarice, konobari i šankisti, pa nešto tiho i potajno ćućore i komentarišu, ne odajući glasno svoje mišljene spremaocu ovog hladnog predjela, kojeg on nakon njihovog ćučorenja odnese i stavi u veliki frižider da se ohladi.
Dojuri tu odnekud i šef sale, otvori frižider, pa mahajući glavom levo desno malo glasnije promrmlja.
Ovo mora ići na prvi sto tu odmah blizu ulaza u salu
Svi kuvari završili svoja jela pa seli na velike drvene klupe ispred magacina da malo odmore, dok konobari serviraju stolove i pripremaju jela i pića za posluživanje.
Samo se Mirko nekako osamio, naizgled sakrio iza šanka pa nestrpljivo virka u salu, čekajući dolazak gostiju,
kasnije saopštenje i rezultate diplomaca, te njihovom konačnom uspehu u polaganju završnog ispita.
Kroz prozorska okna velike sale bulji u svijetle obrise sunca, koje lagano zalazi tamo preko Ćemovskog polja iza ogromnih krševitih planinčina, koje se iznad Skadarskog jezera uzdižu visoko gore prema plavom nebu.
ajednom se iza srebrenastih borića, tamo od glavnog puta i Jadranske magistrale pojavi kolona sivo-maslinastih
kamiona, praćena sa nekoliko džipova i limuzina, pa kao pod konac zauzeše pravilan red ispred novoizgrađenog objekta na velikom betonskom parkingu.
Iz luksuznih limuzina, u pratnji Jabučanina, izađe grupica lepo obučenih, odevenih i doteranih gospodina i uputi se prema vratima novog restorana.
Kao da im krči prolaz, ispred njih maršira visoki gospodin u svečanoj vojnoj uniformi, okićenoj raznim značkama, medaljama i odlikovanjima, pa širom otvarajući ulazna restoranska vrata ustupi prolaz
ostaloj gospodi, ispred Boška Jabučanina.
Evo ih stižu – najavi njihov dolazak profesor Samardžić.
Evo ga komadant naše armijske oblasti general armije Danilo Jauković, a eno pored njega i našeg predsjednika opštine, predsjednika Izvršnog vijeća, direktora fabrike ‘’Radoje Dakić’’, direktora fabrike ‘’8 oktobar’’, direktora duvanskog kombinata, direktora pamučnog kombinata, a eno iza njih i našeg direktora Boška
Jabučanina.
Krenula gospoda u pravcu dva sastavljena, lepo uređena i dekorisana stola, pa prvi debeljuckasti ulickani
gospodin, sa dugom svilenom prugastom mašnom i prikladnom tašnicom ispod miške, naglo zastade i okrečući glavu prema svojim drugarima stade vikati, skretajući pažnju i drugim došljacima u grupi, a naročito Bošku.
Ju, ju, ju, ju – šta je ovo ljudi ?
Kakvo je ovo čudovište na ovom stolu ?
Kakva li je ovo rogata životinja sa repom kao lepeza i ko je ovđe postavi ?
Znaš li ti Boško šta o ovome ?
Jeli to neka stvarnost ili kakva igrarija ?


Pogledaj malo ovo – liči mi na
nekakvu veliku račinu !
Uzmi taj oval i malo ga podignida svi vide to čudo.
Onoga što je to tako kulturnouvio, a možda i namerno tu postavio na ovaj astal hitno pronađite i ovamo ga
dovedite da ga i ja viđu !
Odmah mi obavestite i oneteleviziske snimatelje da hitno dođu i da što pre donesu onu skalameriju za
slikanje ili bar neki foto aparat !
Sedajte,
sada ću i ja ovđe da sednem i tu čekam te slikare i novinare, ali ću verovatno ostati tu do kraja ove zabave, dagledam šta će se daljedešavati sa ovim čudovištem iako sam presednik ove opštine – završi razgovor
omaleni čovečuljak i sede odmah tu za stolom, podižući uvis oval sa pripremljenim predjelom ‘’langust bel vi’’.
Tu blizu na nekoliko metara,iza šanka stajao je i profesor, pa radoznalo slušajući presednikov razgovor i
komentare, samo se smeškao, krišom pogledujući kuvara, a Mirko šokiran timprizorom drhtao kao prut nad vodom.
Pogled mu se ukočio, nogeskamenile, telo umrtvilo, pa stoji kao okamenjen sa očima punim suza i grudima
punim bola.
Kroz glavu mu naviru samo crnemisli, pa nikako da dođe sebi.
Da uzme nož i da se odmah tuubije na očigled svih, jer nema snage da bilo kud pobegne neopažen, ali i nemagde i to nebi mogao.
Prebaciti krivicu na drugoga, na svoje drugove, kolege, profesora i direktora.
Bio bi to ne samo kriminal nego i greh, vrzmala se Mirku samo ta misao.
Ali i profesor samo ćuti, ništa ne kaže i ne reaguje – zašto ?
Gledao je šta ovaj radi, samo se smeškao i nije hteo Mirku ukazati na greške koje je pravio postavljanjem
onih rogova i repa, što je izgleda izazvalo veliku bruku i sramotu.
O ljudi moji, dali je to moguće.
Najednom se iza srebrenastih borića, tamo od glavnog puta i Jadranske magistrale pojavi kolona sivo-maslinastih
kamiona, praćena sa nekoliko džipova i limuzina, pa kao pod konac zauzeše pravilan red ispred novoizgrađenog objekta na velikom betonskom parkingu.
Iz luksuznih limuzina, u pratnji Jabučanina, izađe grupica lepo obučenih, odevenih i doteranih gospodina i uputi se prema vratima novog restorana.
Kao da im krči prolaz, ispred njih maršira visoki gospodin u svečanoj vojnoj uniformi, okićenoj raznim značkama, medaljama i odlikovanjima, pa širom otvarajući ulazna restoranska vrata ustupi prolaz
ostaloj gospodi, ispred Boška Jabučanina.
Evo ih stižu – najavi njihov dolazak profesor Samardžić.
Evo ga komadant naše armijske oblasti general armije Danilo Jauković, a eno pored njega i našeg predsjednika
opštine, predsjednika Izvršnog vijeća, direktora fabrike ‘’Radoje Dakić’’, direktora fabrike ‘’8 oktobar’’, direktora duvanskog kombinata, direktora pamučnog kombinata, a eno iza njih i našeg direktora Boška Jabučanina.
Krenula gospoda u pravcu dva sastavljena, lepo uređena i dekorisana stola, pa prvi debeljuckasti ulickani
gospodin, sa dugom svilenom prugastom mašnom i prikladnom tašnicom ispod miške, naglo zastade i okrečući glavu prema svojim drugarima stade vikati, skretajući pažnju i drugim došljacima u grupi, a naročito Bošku.
Ju, ju, ju, ju – šta je ovo ljudi ?
Kakvo je ovo čudovište na ovom stolu ?
Kakva li je ovo rogata životinja sa repom kao lepeza i ko je ovđe postavi ?
Znaš li ti Boško šta o ovome ?
Jeli to neka stvarnost ili kakva igrarija ?
Pogledaj malo ovo – liči mi na nekakvu veliku račinu !
Uzmi taj oval i malo ga podigni da svi vide to čudo.
Onoga što je to tako kulturno uvio, a možda i namerno tu postavio na ovaj astal hitno pronađite i ovamo ga
dovedite da ga i ja viđu !
Odmah mi obavestite i one televiziske snimatelje da hitno dođu i da što pre donesu onu skalameriju za slikanje ili bar neki foto aparat !
Sedajte, sada ću i ja ovđe da sednem i tu čekam te slikare i novinare, ali ću verovatno ostati tu do kraja ove zabave, da gledam šta će se dalje dešavati sa ovim čudovištem iako sam presednik ove opštine – završi razgovor
omaleni čovečuljak i sede odmah tu za stolom, podižući uvis oval sa pripremljenim predjelom ‘’langust bel vi’’.
Tu blizu na nekoliko metara, iza šanka stajao je i profesor, pa radoznalo slušajući presednikov razgovor i
komentare, samo se smeškao, krišom pogledujući kuvara, a Mirko šokiran tim prizorom drhtao kao prut nad vodom.
Pogled mu se ukočio, noge skamenile, telo umrtvilo, pa stoji kao okamenjen sa očima punim suza i grudima
punim bola.
Kroz glavu mu naviru samo crne misli, pa nikako da dođe sebi.
Da uzme nož i da se odmah tu ubije na očigled svih, jer nema snage da bilo kud pobegne neopažen, ali i nema gde i to nebi mogao.
Prebaciti krivicu na drugoga, na svoje drugove, kolege, profesora i direktora.
Bio bi to ne samo kriminal nego i greh, vrzmala se Mirku samo ta misao.
Ali i profesor samo ćuti, ništa ne kaže i ne reaguje – zašto ?
Gledao je šta ovaj radi, samo se smeškao i nije hteo Mirku ukazati na greške koje je pravio postavljanjem
onih rogova i repa, što je izgleda izazvalo veliku bruku i sramotu.
O ljudi moji, dali je to moguće.
Proslavio Mirko svoje punoletstvo i osamnajesti rođen dan 28. avgusta kod svojih najbližih i najmilijih u Jabučinu, ali i dvogodišnjicu uspešnog školovanja, pa pošto prođe nešto više od mesec dana bezbrižnog odmora u roditeljskoj kući, reši da ponovo ode dole do Titograda po svoju diplomu i traži trajniju sreću i neki stalan posao.
Autobus sačeka dole na Slijepač Mostu, pa nakon desetak sati klackanja i drndanja tim još uvek makadamom, sa ponekom asvaltiranom kraćom deonicom, stiže oko podne u Podgoricu i odmah sa autobuske stanice ode pravo u školski centar da uzme diplomu.
Uđe pravo kod Radovana znajući da je jedini on nadležan i zadužen za izdavanje ovih dokumenata.
Dobar dan druže sekretaru.
Dobro nam došao druže Rakoviću, tvoja diploma je već gotova i pripremljena, ali te mi već nekoliko dana čekamo da dođeš po nju, nego ima neka veoma lepa i radosna vest za tebe koju ti evo sada ja moram sa velikim zadovoljstvom saopštiti, pošto Boško trenutno nije ovde.
Naime posle našeg otvaranja onih objekata na Zabjelu pre mesec dana i tvog polaganja diplomskog ispita, po gradu su kolali razni komentari o onom raku, a to je i
naša televizija prikazala, pa je naš kolektiv na zajedničkoj sednici odlučio da te primimo za nastavnika kuvarstva i da ostaneš ovde u školi kod nas, pa mislim da bi ti to bilo najbolje, mada naše plate i nisu Bog zna šta, ali ni posao ti
nebi bio toliko težak.
Jedino kao što i znaš, mi ne raspolažemo i nemamo nikakvih stanova, pa bi se za stan morao nekako sam snaći, a ti bi u tome lako uspio jer već dobro poznaješ Titograd, a čovek koji ima platu lako dođe i do željenog stana.
Mi smo odlučili, pošto profesor Samardžić još radi ovo do maja meseca, da ti budeš njegov asistent i zamenik
ovih sedam-osam meseci, dok ne ode u penziju, a posle bi svakako ti bio glavni i odgovorni u tom poslu, kao što je to on sada.
No imam još nešto vrlo važno da ti kažem !
Evo bogami mogu ti reći da ćeš se zaista puno obradovati kad ti kažem da je o tebi bilo dosta komentara ovih dana i dole po primorju i tim turističkim mestima, pa ti je evo pristiglo nekoliko ponuda za posao, ali ima i nešto drugo !
Na naš žiro račun Opština Titograd ti je uplatila sto hiljada dinara, koje sam ja već podigao i spremio za tebe, ali smo i mi odlučili da ti poklonimo pedeset hiljada, no evo ima nešto i od nekih drugih, kao naprimer
’’Radoje Dakić’’ deset hiljadarki, a evo još deset od duvanske industrije i pamučnog kombinata, tako da ti se evo skupilo u ovoj koverti ukupno sto sedamdeset hiljadarki, što je bogomi lijepa para, skoro desetak mojih plata, a
to i nije baš tako zanemarujuće i dobro dođe da se čovek malo potkrpi.
A sad evo ti ova koverta sa novcima i ove ponude, pa ti vidi šta ti je raditi, ali bih ti ja ipak predložio
da ostaneš kod nas i kasnije zameniš profesora Samarđića.
Čekaj da vidim ko ti sve to šalje te ponude za posao !
Evo ova je od hotela ’’Avala’’ iz Budve, ova je iz našeg hotela ’’Crna Gora’’, ova je od našeg ’’Ekspres
restorana’’ ovde iz Podgorice, a evo još dve, jedna je od hotela ’’Onogošt’’ iz Nikšića, a ova druga ti je stigla od nekog hotela ’’Piva’’ iz Plužina.
Tu je ovih pet, ali i naša je šesta.
U ovoj drugoj evo konkretno piše da traže šefa kuhinje.
Auuuu ! – Bogami ovi nude dobru platu, četrdeset pet hiljada dinara mesečno, a evo nude i obezbeđen stan – verovatno u
hotelu, što je za svaku pohvalu, ali ti ja ipak preporučujem ovu našu iako je
duplo manja plata, ali i veća sigurnost, a možda i manja obaveza i odgovornost, jer Samardžiću i nije tako kod
nas loše.
A sada evo ti sve ove ponude i papiri – doviđenja, pa se vidimo petog novembra.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Pet 26 Apr 2013 - 15:01

PRAKSA

Sumorni zimski dani đaku došljaku u velikom gradu nekako dosta sporo protiču, jer je navikao na roditeljsku pažnju, pa se zaželeo svog toplog doma, svojih roditelja i svoje braće, koje već nekoliko meseci nije ni čuo ni video, ali šta da se radi – kad se trpjet mora.
Srećan je i zadovoljan i onim što je zahvaljujući Bogu ili nekoj svojoj ludoj sreći, prvenstveno Bošku i Borki, koji mu pomogoše više nego i svoji najrođeniji, da se đetić snađe u ovoj novoj i nepoznatoj sredini, u kojoj mu je
ćak i ljudski govor, kao i običaji pomalo bio smešan i nepoznat.
Ali završiti školu i steći neku svoju diplomu u roku dve godine, za njega je bilo nešto izuzetno vredno i
neverovatno mnogo značilo.
Direktor Boško se zbilja maksimalno i požrtvovano angažovao, moleći svoje saradnike i poslovne partnere da mu u tome pomognu da Jabučki đak u Titogradu nekako uspije i preko nekog određenog reda dođe do prakse, kako bi što bolje savladao praktični deo nastave, a samim tim opstao i ostao do završetka škole u ovom gradu.
Jabućanin je zaista učinio veliko, nezaboravno humanitarno delo i dao sve od sebe, da maksimalno pomogne dečaku iz Jabučina – prvaku ove srednje ugostiteljske škole, jedinom kuvaru muškarcu od pedesetak
učenika ove struke, te ulagajući svoj sopstveni autoritet, izlagao se čak i nekom određenom riziku, a možda i raznim
neprijatnostima.
I Borkin tata se veoma angažovao da traži i nađe neki fizički posao za šegrta, ali građevinska sezona u zimskim
mesecima nije aktuelna, tako da je tu đak Bjelopoljac gladnog stomaka jedva preživljavao ove sumorne i spore žimske dane, naročito subotom i nedeljom kada nije išao u školu, niti na praksu, pa je tako po ceo dan morao ležati, gladan
kao pas, na onim zelenim granama od čempresa u malom sobičku dva sa dva, čekati da dođe ponedeljak da krene u školu na časove ili na praksu u kakav hotel ili restoran.
Praktičnoj nastavi se uvek veoma radovao, kao malo detence nekoj igračkici, jer bi mu tamo neko od kolega kuvara ponudio nešto za jelo, tako da bar u nekoj određenoj meri utoli svoju glad i zadovoljan ode u stan, u malu džogaricu pozadi pamučnog kombinata.
Zbog toga se školskim časovima nije baš mnogo radovao, jer je prolazeći gladan pored kakve pekarske radnje, nadaleko osećao prijatan miris toplog hleba, za koji nije imao novca da ga kupi i pojede, a taj miris je osećao i sanjao čitave duge noći, pa sve do ponovnog povratka na praktičan rad u nekoj velikoj hotelskoj kuhinji ili ekspres restoranu.
A oni prolećni dani ove godine prohujaše nekako mnogo brže od zimskih, pa tako dođe i kraj školske godine, završetak prvog razreda i obavezna tromesečna praksa dole po raznim velikim hotelima na Crnogorskom primorju, od
Ulcinja do Herceg Novog.
Za ovog mladog đaka kuvara, bilo je to najveće iskušenje i najveća životna škola u ovim primorskim turističkim mestima, gde su često radili i najveća imena i prvaci kuvarskih veština, poput priznatih i poznatih vrhunskih majstora kuhinje; Steva Karapandže, iz Zagreba, Dušana Minkovića iz Beograda i drugih šefova kuhinje poznatih vrhunskih hotela, od kojih se moglo mnogo naučiti, i lakše savladati kuvarska tehnika, pa je tako svaki dobar poznavalac ovih veština mogao veoma lako doći i do stalnog zaposlenja u bilo kom mestu one naše lepe bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Svaki rad pored tih vrhunskih majstora kuhinje, pa makar bilo i pranje posuđa, bilo je pravo zadovoljstvo,
jer je svaki znatiželjnik, gledajući njihov rad i sposobnost, mogao bar nešto korisno naučiti i kasnije koristiti u svom budućem sopstvenom životu.
Tako je te godine i Mirko, radeći danju u kuhinji, a niću u poslastičarnici, imao malo sreće da ponešto nauči i
savlada ove veštine, pa je jedva čekao da sledeće godine ponovo nastavi praksu po ovim hotelima u skoro svim ovim turističkim mestima.
Nazad na vrh Ići dole
mirkorakovic



Reputation : 4
Datum upisa : 02.04.2013

PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   Čet 25 Apr 2013 - 22:04

U PLAKARU DVA SA DVA

Radostan, srećan i zadovoljan, zbog upisa u trgovinsko-ugostiteljsku školu 30. avgusta te 1966. godine, sa svojim zamotuljkom, zavežljajem i obravnicom preko ramena, nastavi Mirko unakrsno lutanje po gradu, s jednog na drugi kraj, od Zabjela do Maslina i Ćemovskog polja do Mareze, tražeći neki smeštaj, kako bi se bar privremeno smestio i mogao nastaviti školovanje u ovoj nepoznatoj Crnogorskoj prestonici.
Obilazeći puna dva dana, od vrata do vrata, mnoge domove i pragove, stalno nailazi na razna pitanja i komentare znatiželjnih domaćina.
Đe si doša’ đetiću ?
Šta ćeš vođe momče ?
Kud si poša’ mladiću ?
Što ćeš i kud li si to pasa’ ?
Ama ljudi, nigde nisam paso, nego tražim stan i kakav smeštaj za samca da nekako preguram ovu zimu, jer hoću da idem u školu – odgovarao bi Mirko nekako stidljivo i uplašeno, jer za cenu nije smeo ni pitati dok od vlasnika ne čuje odgovor, znajući da će za celo naredno vreme u toku školovanja biti bez prebjene kinte u džepu.
E moj jado bježi neđe dalje, jer bogomi vođe nema nikakvih soba ni stanova, ali i ako ih đegođ ima oni su mnogo skupi za tvoj džep, no viđi neđe dalje po tijem selima, možda se nešto i nađe malo jeftinije po tijem
šupetinama – brzo bi on dobijao ubedljive odgovore i šup kartu, pa pognute glave nastavljao put dalje prema periferiji, da bi se pred veče ponovo pešice vratio u grad do Vezirova mosta, ispod kojeg bi u toku noći nalazio malo utočišta do narednog jutra, plašeči se silnih udara košave ili jesenjih kiša, koje su se početkom seprembra
te jeseni već uveliko nazirale.
A onda trećeg dana nakon zalaska sunca, uputivši se ka Nikšiću, prema obroncima
visoke kamene litice, obrasle sitnim rastinjem divljeg šipka i čempresa, pred sami sumrak, umoran i iscrpljen celodnevnim hodom i lutanjem, sede Mirko pod jednim nešto većim čempresom da malo odahne i odmori.
Ubrzo iza njegovih leđa, kao da pade sa neba, stvori se jedna povisoka žgoljava mlada plavokosa devojka, pa kao s neba u rebra poče komentarisati i zapitkivati;
Viđi, viđi ovoga đetića !
Okle tebe vile doniješe ?
Kao da si sa ovih planina !
Kao da si magarad čuvao !
Ko da te je vjetar produvao !
Samo ćutiš – ništa ne kazuješ !
Kao da si s krvave poljane !
Il’ gazio negde oganj živi !
Ko bi znao do tebe samoga !
Jeli iko tu živ ostanuo !
Tvoje ime htela bih saznati,
Pa da bežim da me ne uhvati,
Noć i tama u ovoj vrleti !
Ja sam Borka – Braković prezivam,
Oca, majku i dva brata imam,
Obadva su od mene stariji,
Mlađi mi je lepši i miliji,
Ni stariji meni mrzan nije,
To su moje oči obadvije.
Mirko nekako zbunjen, uplašen i zatečen tom iznenadnom pojavom ove dosta ljubazne i umiljate plavojke, skupi
svu snagu i hrabrost, pa reši da prozbori nekoliko reči, ne očekujući od nje nikakvu pomoć ni utjehu u ovoj pustoj, zabitoj i zabačenoj selendri, na nekoliko kilometara udaljenoj od velikog grada.
Čuješ li me prelijepa draga devojčice !
Odkuda se tako brzo obrete i ko iz neba pade tu iza mojih leđa ?
Kao da te Bog donese iz ove vrleti !
Pa moram priznati da sam nekako potpuno oduševljen tim tvojim pitanjima i kojekakvim zapitkivanjima mene, kao stranca, i to sve u nekim stihovima, kao da si Njegošev potomak.
Ja moram nekud dalje da tražim konaka, pa mi i nije ni do kakvog komentara, jer sam pomalo i umoran lutajući u potrazi za nekim sobičkom, kojeg još ne nađoh cela ova dva-tri dana.
No reci mi molim te kako ono ti reče da se prezivaš, jer mi se učinje da si mi neka rođaka, koju ja ne poznajem. Ja sam neki Mirko Raković – Bjelopoljac.
Ooo.... Mirko Raković !
A ja sam Borka Braković !
Samo B – ispred R.
E vala bih ja i to B izbacila, samo kad bih imala tu sreću, pa bismo onda bili rođaci I to veliki, a možda i najbliži – ko zna, nikad se ne zna !
To što mi reče da nešto pričam u stihovima, vala ja nisam nikakav Njegošev potomak, ali ti mogu reći da se i on rodio neđe u ovim brdima, eto verovatno tu u Kučima, nedaleko odavde, pa su ga muke naćerale, kao i mene koja svaki dan čuvam koze po ovim gudurama, da dođe do pameti i bistrog uma, čuvajući možda i on koze po ovim vrletima, te je tako dostigao do velikog umnika i pametara, samo ti mogu reći da je on bio potomak Drekalovića od čuvenog vojvode Drekala i njegovog sina Ljalja, od kojih su i nastali rodovi i čuvena bratstva; Petrovići, Popovići, Ilikovići i Vujoševići. Čak i onaj Marko Miljanov, bio je potomak Drekalovića iz roda Popovića, pa je i on bio čovek od velikog uma i pameti.
Čula sam da od tog bratstva i roda Popovića, odavde iz Kuča, potiču i Rakovići, kojih je sada u ovim krajevima vrlo malo i ima ih svega nekoliko kuća tu blizu Podgorice u selu Dučićima, Gošićima i Matagužima dole u Zeti kod Skadarskog jezera, a dali ih ima još negde nisam čula, jer je to izgleda rijetko prezime.
O draga nepoznata đevojko, ja sad moram da idem, dok se još vidi, te da se posle ne bih ukljuko u Moraču, a ovo što mi sad ispriča, baš me mnogo obradova, pa mi samim tim dade i ideju kad malo budem zreliji i budem imao malo više vremena istražim i lično upoznam sve te moje rođake za koje kažeš da postoje u tim selima koja mi nabroji – ote se Mirku i skoči sa kamena iznad pećine, s namerom da se ponovo vrati tamo do Vezirova mosta, koji spaja obale reke Morače i tu ispod njega odmori i prespava do narednog dana.
O čekaj malo rođače, čekaj možda bih i ja mogla da ti tu malo pomognem !
Samo me malo pričekaj da doćeram one koze što pasu gore na onoj glavičici, pa da idemo zajedno tamo prema gradu, pošto i ja stanujem tu blizu pamučnog kombinata ima čitavi kilometar odavde !
Pa dobro đevojko, dobro čekam te ovde, ali požuti – ne dade se Mirku da ne progovori.
I zbilja nakon samo nekoliko minuta stado šarenih rogatih koza, silno jurnu niz obronak brda, ostavljajući za sobom veliki oblak prašine, pa stade trčati prema kombinatu, a Borka očigledno zadovoljna njihovoj poslušnosti, smešeći se strča na kameni puteljak i sve do njene omalene roditeljske kućice, nastavi dalju istragu propitujući;
Gde ćeš, kako ćeš, kuda ćeš ?
Na domaku njene kuće i ovećeg dvorišta, ukrašenog zelenim stablima zelenog zimzelenog bora i čempresa,
najednom zastade i nekako radoznalo i znatiželjno gledajući saputnika od glave do pete, progovori nekim malo
prigušenijim tonom.
E mladiću, mladiću !
Molim te malo me sačekaj !
Hoću da nešto priupitam mamu i tatu !
Nemoj molim te otići dok ti ne javimo – dodade kao kroz plač i brzim koracima
nastavi hod prema vratima, u pozadini svoje malene kućice sa spuštenom terasom, prekrivenom belim
salonitskim tablama.
Na tim uzanim vratima ispod terase, ubrzo se pojavi golobradi muškarac osrednjih godina, pa se laganim
korakom približi došljaku, te gledajući ga malo razrogačenim očima i nekim malo čudesnim i neobičnim pogledom stade ispitivati.
Koji ono i odakle ti bješe đetiću ?
Reče mi dijete da si neki fini dečko i da tražiš neki smeštaj, jer veli da ’oćeš u školu.
E kao što vidiš, moja je kuća mala osam sa šest, ali nas je šestoro pa je tesna, no pogledaj taj mali
plakarčić, pa ako ti odgovara ti se tu možeš odmah useliti, a za plaćanje – kad budeš mogao i koliko budeš imao !
Taj prostor je dva sa dva, dolje je zemlja pa bi morao nešto prostrijeti ispod nogu, makar neke kartone, a bogami morao bi se i podobro stisnuti !
To mi je nekada bila sušara za meso, kada smo tovili krmad, no sad smo neka sirotinja pa se više nemože ni toviti ni gojiti, jer ja povremeno radim na tim građevinama, mama mi nema nikakve penzije, žena ne radi, pa ako što zaradim dobro mi i dođe za nas šestoro; majku, ženu, mene i troje đece koja su još i đaci pa im svaki dan ponešto zatreba.
No hvala Bogu dobro me slušaju !
Eto vidiš držimo i koze, da imamo makar malo varenike !
Ali, što je veoma bitno, ako ponekad ne budeš imao dovoljno novca, ja ću ti pripomoći da malo šegrtuješ sa mnom i zaradiš neku crkavicu – makar za hleb.
Dodavat ćemo majstorima zidarima kamen, ciglu, crep i malter pa ćemo valjda i ponešto zaraditi !
Vidim da nisi baš tako imućan, no bože zdravlja – biće i novaca.
O hvala ti dragi Bože, da i ja najzad nađem neku sreću – uzviknu radosno Mirko, trljajući dlanove, kao da je dobio neki bingo na lutriji.
Pa ja ću tu odmah da se uselim.
A kako da useliš, kada nemaš nikakav krevetić, stočić i stolicu da sedneš ?
Imam, imam sve što mi je potrebno – samo mi treba neki krov nad glavom da ne kisnem kada kiša pada ili vetar duva.
Evo, sve mi je ovde u ovoj torbici.
E đetiću, nek je sa srećom da mi budeš živ, zdrav i veseo i da izučiš školu – završi domaćin svoju priču i ode u kuću, a Mirko uđe u plakar, leže u ćošak, izvadi iz svoje torbe vunenu ponjavu, pokri se njome i brzo
zaspa kao zaklan na vlažnoj, ali toploj zemljuštini.
Ujutru nije imao obaveze da rano ustaje, jer je nastava u školi počinjala tek desetog septembra, pa je dugo leškario naslonjen glavom na vunenu torbicu, iz koje je virio samo onaj, na rukavima pocepan, žuti vuneni džemperić, koji mu je kasnije u zimskim mesecima i te kako kosti grejao.
Iz tog dubokog razmišljanja naglo ga trže blago kucanje ljubazne Borke, koja noseći naramak polomljenih grana sa obližnjeg čempresa brzo otvori drvena vratanca malenog plakara i bacajući ga dole po zemlji glasnije viknu.
E momče, momče, momće Bjelopoljče - celu sam veče na tebe mislila.
Zaista deluješ energično i snažno kao neustrašivi div, a videt ćemo i dokle tako ?
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Мирко Раковић-песме и приче   

Nazad na vrh Ići dole
 
Мирко Раковић-песме и приче
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 2 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
http://vranes.bigforumpro.com :: Vraneš (Pavino Polje i Tomaševo)-
Skoči na: